U ovom broju / In This Issue:

• SATURDAY MAY 30TH- PARTY AT OUR CHURCH! ZABAVA U CRKVI 30. MAJA!
• Piknik/Turnir u Stonom tenisu 10.maj 2009; Picnic / Ping-Pong Tournament Sunday May 10th 2009
• SNAGA DOBROTE, TO SMO MI, KOLO SRPSKIH SESTARA!
• YARD SALE TO BE HELD BY KOLO SRPKSKI SESTARA, SATURDAY MAY 16, 2009
• Velika Balkanska DJ Zurka 6. Juna 2009./ Balkan DJ Party 6. Juna 2009.
• Kolo Sestre - meeting and luncheons
• ПРАЗНИЦИ У МАЈУ
• СВЕТИ ОЦИ О ГЊЕВУ, О ГОРДОСТИ, О ГРИЈЕХУ, ВЈЕРСКИ ЖИВОТ У ПРАКСИ
• History - Историја
• Third Sunday of Pascha: The Holy Myrrhbearing Women
• Манастири - Цркве/ Monasteries and churches
• ВАСКРС/ EASTER
• Proljecna Akcija Ciscenja/ Spring Cleaning Party
• This Month in Orthodoxy
• Church Calendar for February 2009
• Church Board / Kolo Sestre

Piknik/Turnir u Stonom tenisu
Dragi Parohijani,
Pozivamo vas da nam se pridruzite na pikniku i turniru u ping pongu.
Gdje: Crkveni Posjed
Kada: nedjelja, 10.maj 2009 u 12:00 pm (poslije Svete Liturgije)
Pripremicemo ukusan rostilj i pice. Ako zelite da ucestvujete na turniru, molimo vas da nam se sto prije javite da na vrijeme napravimo spisak i raspored: 770-364-8366. Ucesce na turniru je $5 po igracu. Pobjedniku slijedi nagrada. Sav profit ce biti doniran nasoj Crkvi.

Velika Balkanska DJ Zurka 6. Juna 2009.

Restoran Olympia
133 Peachtree St NE
Atlanta, GA 30303
(404) 593-2588
Get Map & Directions»
8 30 pm do 2 30 am.
Ulaz je 10 dolara.
Organizacija D.O.M.I.S.

Balkan DJ Party June 6th 2009.

Restaurant Olympia
133 Peachtree St NE
Atlanta, GA 30303
(404) 593-2588
Get Map & Directions»
8 30 pm - 2 30 am.
Cost: $10.00
Organization by D.O.M.I.S.

SNAGA DOBROTE, TO SMO MI, KOLO SRPSKIH SESTARA!
Dodjite u nase Kolo,Vi pravoslavne hriscanke, koje u srcu nosite veru,dobrotu i ljubav, za pomoc svima kome je potrebna, za radost zivljenja u miru i radosti.
U nasem kolu svi smo jednaki u istim stremljenima ka ostvarenju dobrobiti i zato treba nase kolo da bude veliko i slozno. Nasoj crkvi potrebna je pomoc. Nasem narodu uteha u tudjini i stvaranje nade u bolji zivot. Radimo slozno i uvek voljne da pomognemo i mladom i starom ljudskom bicu, narocito deci u nevolji.
Kolo srpskih sestara u Atlanti deluje u okviru srpske pravoslavne crkve Svetih Apostola Petra i Pavla Parohije i crkveno-skolske zajednice, a na osnovu Zakona Srpske pravoslavne Crkve u Sjedinjenim Americkim drzavama i u Kanadi,Deo V, Clanak 6-10 Pravilnika o radu Kola srpskih sestara Krsna Slava Kola je: Rodjenje Presvete Bogorodice [Mala Gospojina].
Godisnja clanarina iznosi $20 po clanu. Nase Kolo okuplja 32 clanice, od kojih su 11 clanice Kola od njenog osnivanja - 1998 godine. Trebalo je pomoci nasim sunarodnicima iz Bosne i Hrvatske, izgnanicima iz otadzbine koji su stizali u Atlantu, nesrecni, zbunjeni, izgubljeni. A trebalo se boriti i za opstanak nase crkve, koja je osnovana krajem 1993 godine, a nije imala svoj posed vec je uzivala gostoprimstvo bratsjih crkava. I Kolo je davalo i danas daje svoj doprinos u opstanku zivota srpske pravoslavne crkve i njenog naroda. Clanice Kola obavljaju niz redovnih duznosti kao sto su pripreme mesecnih ruckova,proslave Velikih Praznika, doceci gostiju, odrzavanje kampa za srpsku decu, nabavka potrosnog materijala za ishranu i higijenu. Pomazu svesteniku i Crkvenom Odboru u svim humanim i radnim aktivnostima za dobrobitnase Crkvene zajednice. U Kolu smo svi jednaki i ravnopravni. Svake godine, u februaru mesecu, biramo ili potvrdjujemo Izvrsni Odbor na Godisnjoj Skupstini. DOBRODOSLI U NASE KOLO, mi Vas cekamo!
U ime svuh sestara, predsednik Jovanka Loncaric.prof.

Kolo Sestre Meeting/Sastanak
- All Sisters are invited to the meeting on 6/14/2009 at the church, after the Divine Liturgy. Please come and partcipate.
- Sve Sestre su pozvane na sastanak u nedelju 14. juna u crkvi odmah posle Svete Liturgije. Molimo Vas da dodjete i prisustvujete sastanku.

Kolo Sestre Lunch/Rucak - May 24th, 2009

Yard Sale - kod Mirke maja 16.
Stvari treba doneti, u petak 15.maja,pocev od 3 P.M.

YARD SALE TO BE HELD BY KOLO SRPKSKI SESTARA, SATURDAY MAY 16, 2009, 8AM TO 5PM

YARD SALE WILL BE AT THE HOME OF
MIRKA SHUNDICH
1832 JUDY CIRCLE SE
MARIETTA, GA 30060
770-436-2682

Coming from I-85..take I-285 west to I-75 north, exit Windy Hill exit and make a left over the interstate, stay on Windy Hill until you come to Olive Springs Rd., turn right and stay on Olive Springs. When you cross Pat Mell Rd. you will see a flashing light. Go to the next street after the flashing light and turn right, this is Judy Circle. It is the 4th house on the right hand side. You will see a white fence.
Please bring your donations for the yard sale by Friday, May 15, 2009 after 2PM. any day before the 16th. Please call Mirka and let her know when you are coming.

All donations for yard sale go to help raise funds for the Sisters, who in turn, help the Church. Thank you for your donations and time. Please call, so Mirka will be home when you come.

Let’s make it a big success!!!

Kolo Sestara je organizovao Yard Sale koji ce se odrzati 16. maja 2009, od 8 ujutro do 5 popodne.

Yard Sale ce biti odrzan u kuci Mirke Shundic:
1832 JUDY CIRCLE SE
MARIETTA, GA 30060
770-436-2682

Direkcije: Coming from I-85..take I-285 west to I-75 north, exit Windy Hill exit and make a left over the interstate, stay on Windy Hill until you come to Olive Springs Rd., turn right and stay on Olive Springs. When you cross Pat Mell Rd. you will see a flashing light. Go to the next street after the flashing light and turn right, this is Judy Circle. It is the 4th house on the right hand side. You will see a white fence.

Molimo Vas da donesete donacije za sale do petka, 15. maja 2009. posle 2 popodne bilo koji dan pre 16. maja. Molim Vas zovite Mirku i recite joj kada cete doci.

Ostvarimo veliki uspeh!!

Zahvaljujemo se:
Svima koji su pomogli proslavu Vaskrsa kod nase crkve.

Cestitamo:
Goranu i Petri Matic koji su krsteni 26.aprila. Cestitamo njihovim roditeljima Zdravku i Branki i dedi Vladimiru i baki Jeki.

Св. ГЕОРГИЈЕ - ЂУРЂЕВДАН

У време када римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан, настало је страшно мучење и прогон Христових следбеника. Свети Георгије родом беше из Кападокије и још од малена би одгајен и васпитан веома побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка његова после тога преселила са њим у своју родну Палестину. Израстао је Георгије у лепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздели сву своју имовину и пође за својом вером и истином. Цар се јако разгневи због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио. Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше веру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: "Радуј се"! Видевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгневи цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, венцем вечне славе.
Погубише младог Георгија заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову веру, 3. априла 303. године.
Таква су славља великих подвига храброг војника, такве су његове борбе и славне победе над непријатељима. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удела праведних и стајања с' десне стране Господа. Велика чудеса чинио је свети Георгије и у току овоземаљског живота, а то је наставио и после представљања Богу.
Тропар (глас 4):
Јако пљених свободитељ и нишчих зашчититељ, немошствујушчих врач, цареј поборниче, побједоносче великомучениче Георгије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

Св. АПОСТОЛ МАРКО - МАРКОВДАН

Пореклом беше јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом, син, не по телу, него по Духу. Свети Марко беше уврштен у седамдесет светих апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра и био је управо од њега постављен за епископа. На молбу верних написао је Јеванђеље, јер ти верни хришћани у Риму молили су га да им напише оно што им је са светим Петром усмено говорио о Господу нашем, Исусу Христу. Проповедао је Христову веру, у Аквилеју и Египту, где је он био први проповедник Јеванђеља и први епископ, јер све до тада, Египат је био незнабожачки. Но, свети апостол Марко то измени и просвети народ светлошћу свете вере и многе преведе у хришћанство. Сагради многе цркве и постави свештенике и епископе. Чинио је он многа чудеса: болесне је исцељивао, губаве чистио, нечисте и зле духове је изгонио из људи. Многи тада повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. Одатле он настави пут у Александрију, да и тамо шири реч Јеванђеља. И ту својим делом и чудом показа Божију силу, тиме што зацели рану обућару, који шилом прободе своју леву руку. Тим чудом он преведе многе у хришћанство, али сазнавши за то, старешине града сковаше план да га убију и у тој намери успеше и то баш на Ускрс, када свети Марко служише Литургију у александријској цркви. Најпре га бацише у тамницу, а сутрадан га погубише, приликом чега Сунце сакри своје зраке, небо се отвори и би велики земљотрес. Овај свети апостол и јеванђелист и мученик Христов, сконча у Египту, у граду Александрији, 25. априла и беше стар 68 година и би увенчан венцем вечне славе.
Тропар (глас 3):
У верховнаго Петра научивсја, апостол Христов бил јеси, и јако солнце странам возсијал јеси, Александријом удобреније бив блажене; тобоју Египет от прелести свободисја, евангелским твојим ученијем просвјешч всја јако свјет; столп церковниј; сего ради твоју памјат чтушче свјетло празднујем, Марко богогласе: моли тобоју благовјестимаго Бога, да согрешениј остављеније подаст душам нашим.


Св. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ

Наш свети отац, Василије Острошки, рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини. Тачније родио се у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице., где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини.
Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита. Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти. Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас.
Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати... Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Напоменућемо само неке од њих, али најбоље могу нам посведочити многи који су осетили благодат његове молитве. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.
Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. Амин.
Тропар (глас 4):
От јуности тојеја себе Господеви отдал јеси, пребиваја в молитвах, трудјех и постјех оче богоносне; образ бил јеси добродјетељи својему стаду; сего ради видја Бог твоје благоје произвољеније, постављајет тја својеј церкви пастира и добљаго архијереја, и по престављенији твојем собљуде, свјатоје твоје тјело нерушимо, свјатитељу Василије: тјемже јако имјеја дерзновеније молисја Христу Богу спастисја душам нашим.

Св. ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

У време када су владали иконоборни цареви, Лав Јерменин, Михаил Травла (или Балба) и син Михајлов, Теофил; живео је у граду Солуну високородан и богат човек, по имену Лав и његова супруга Марија. Имали су два сина: Методија и Константина, који у монаштву доби име Кирил (Ћирило).
Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова.
Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се.
На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик.
Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу.
Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером.
Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.
Тропар: (глас 4):
Јако апостолом јединоправнији и словенских стран учитељије, Кириле и Методије богомудрији, владику всјех молите, всја јазики словенскаја утвердити в православији и јединомислији, уморити мир и спасти души нашја.

Вазнесење Господње - Спасовдан

Пошто је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш, Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима, једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење. Када прође тих 40 дана, повео их је све са собом на Маслинску Гору и рекао им је: "Тако је писано, тако је требало бити, да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан и да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима, а ви сте сведоци свему томе. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете крштавати Духом Светим, не дуго после ових дана. И гле, ја ћу послати обећање Оца Својега на Вас, а Ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у Силу са висине"" Овим речима Он заврши разговор са њима, благосиља их и поче да се уздиже на небо, а њих остави да сачекају силазак Духа Светога. Апостоли су стајали и немо гледали за Њим, док није сасвим ишчезао. Утом им се обратише Анђели Божји са речима: "Што стојите и гледате? Како сте видели да Господ одлази на небо, тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и онда царству Његовом неће бити краја". У знак сећања на овај догађај наша Црква слави СПАСОВДАН, тј. Дан Спаса нашег, Господа Исуса Христа.

НЕВЕРНИ ТОМА

Апостол Тома није био присутан када се Исус јавио апостолима, те му је било тешко да поверује да је Христос васкрсао, “па им рече: ако не видим ожиљке од клинова на његовим рукама и не ставим прст свој у рану од клинова, и не ставим руку своју у његова ребра - нећу поверовати.” (Јован 20;25).Прошло је осам дана од Христовог Васкрсења, када им се опет јавио. Овога пута био је присутан и апостол Тома. Исус опет уђе кроз затворена врата и рече Томи “пружи свој прст овде и види моје руке, и пружи своју руку, па је стави у моја ребра, и не буди неверан - него веран. Тома одговори и рече му: Господ мој и Бог мој. Рече му Исус: поверовао си зато што си видео. Блажени су који не видеше - а повероваше.”(Јован 20;27,28,29). ( Прва недеља после Васкрса зове се Томина недеља, зато што се тога дана иапостол Тома уверио да је Христос васкрсао. Пошто се уверио у Христово васкрсење апостол Тома је неустрашиво проповедао Васкрслог и вечно живог Христа, све до своје мученичке смрти у Индији.)
Христос је још четрдесет дана после Васкрсења био на земљи. За то време он се више пута јављао апостолима (у еванђељима је забележено једанаест јављања) и учио их како да проповедају и шире Његову науку. Четрдесетог дана од Васкрсења Христос се поново јави ученицима, који беху окупљени за трпезом, и рече им: “идите у сав свет и објавите еванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се - биће спасен, а ко не поверује - биће осуђен.” (Марко 16;15,16), односно “Идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа” (Матеј 28;19) (овим је Христос установио Свету тајну Крштења).


СВЕТИ ОЦИ О ГЊЕВУ
Од гњева проистичу многа зла: необуздан језик, неукротива уста, неуздржане руке, увреде, прекори, зла ријеч, ударци, убиства ... (Василије Велики)
Дух Свети не обитава тамо гдје је гњев. Од нас, а не од оних који се гњеве на нас зависи да пламен њиховог гњева угасимо или распалимо. (Јован Златоуст)
Ко љуби Бога, тај никога не раздражује нити се гњеви на другога ... (Максим Исповједник)
Гњев је оправдан кад се гњевимо на себе због својих гријехова и на ђавола као узрочника свакога зла. То и значе ријечи ап. Павла: ''Гњевите се и не гријешите'' (Еф. 4,26) тј. не гријешите против Бога и ближњих (Исахије Јерусалимски)

СВЕТИ ОЦИ О ГОРДОСТИ
Гордост је мајка порока ... корјен свих зала; она је била узрок пада ђавола и првог човјека. Од гордости почиње сваки гријех и у њој налази свој ослонац. (Јован Златоуст)
Гордост почиње кад се човјек одвоји од Бога и кад се срце удаљи од онога који га је створио. Почетак гријеха је гордост. (Сирах)
Бљесак муње предсказује удар грома, а појаву гордости најављује славољубље ... Гордост (човјека) узноси на велику висину и са ње сваљује у бездан ... Гордост је архангела свалила с неба на земљу. (Нил Синајски)
Гордост не воли, она мрзи. Самољубље је корјен сваког зла. Гордост је почетак и крај сваког гријеха (Тихон Задонски)

СВЕТИ ОЦИ О ГРИЈЕХУ
Гријех је одступање од Бога, гажење заклетве дате на крштењу, нарушавање закона Божијег, супротстављање вољи Божијој, вређање Бога ... (Тихон Задонски)
Гријех и страсти нису својствени људској природи, нити је Бог њихов творац. (Јован Лествичник)
Гријех није у нашој природи; ми смо удостојени воље и слободе... Нема таквог гријеха који се не би могао изгладити покајањем. (Јован Златоусти)
Нико који гријеши не може да се у извињавању позива на немоћ тијела. Јединство са Богом подигло је у снази сву природу ... (Максим Исповједник)
Човјек је створен по слици и прилици Божијој, а гријех је унаказио љепоту лика, увлачећи душу у страсне жеље (Василије Велики)
Не остављај гријех неизглађеним, макар он био најмањи, да те он не одведе већим гресима (Марко Подвижник)
Гријех је узрок свих несрећа у свијети; за гријехе се шаљу жалости, ратови, болести ... Гријех је узрок казне (Јован Златоуст)

ВЈЕРСКИ ЖИВОТ У ПРАКСИ
Многи вјерници постављају питање о начину цјеливања икона. При цјеливању Светог Јеванђеља, крста, часних моштију и икона треба прилазити у дужном реду, не журећи и не гурајући се, начинити два поклона прије и један послије цјеливања светиње. На икони може бити насликано више светитеља, али када има више верника који чекају да цјеливају икону то треба учинити само једном, да се други не би задржавали и тиме нарушавао поредак у храму. При цјеливању Спаситељеве иконе, треба цјеливати ногу (при појасном приказу – у руку); при цјеливању икона Мајке Божије и светих – руку; а при цјеливању икона Нерукотвореног Спаситељевог Лика и Усјековање главе светог Јована Крститеља – у власи косе.
Пред Спаситељевим ликом се може у себи изговарати молитва: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног (грешну)”. Пред иконом Пресвете Богородице се може изговарати молитва: “Пресвета Богородице, спаси нас”. Испред Часног и Животворног Крста Господњег се чита молитва “Крсту Твојему поклањам се Владико, и Свето Васкрсење Твоје славим”.
Новац не треба стављати на икону или светињу, већ поред истих (у касицу или тацну).

О потреби покајања - исповјести за причешће
Многи вјерници постављају питање о потреби покајања – исповјести за причешће. Света литургија је основни услов за примање св. тајне причешћа, а припрема за примање исте треба да траје цијелог живота, а нарочито у дане пред причешће. Припрема се састоји у извршавању воље Божије, чињењу добрих дјела, молитви, покајању, исповјести, посту ... Покајање и исповјест су овдје формално раздвојени, јер је покајање сјећање на гријех и кајање за исти, а исповјест је казивање истог пред свештеним лицем, по чему добијамо отпуштење – опроштај од Господа. ''Покајање је почетак спасења'' па га треба схватити као прво средство које крштеном служи за добијање Царства Божијег. Наравно, покајање и исповјест треба бити упражњена и ван припреме за причешће тј. по потреби. Непокајани и неисповјеђени гријех лишава грешника Божије милости, па и причешће може бити ''на суд и осуду''. Гријех је и избјегавање исповјести парохијском свештенику, јер је свештеник духовник и посредник у светој тајни.

Спољашњи знаци молитве
Многи вјерници постављају питање о спољашњим знацима молитве. Спољашњи знаци молитве су радње: крсни знак, поклон ... Веома често, вјерници исте чине погрешно по питању начина, времена и мјеста вршења. Свако намјерно привлачење пажње других људи око нас приликом молитве није у духу праве и истинске молитве. Молитва се врши тихо у покајању, скромно у ''тајној одаји свога срца''. Тако спољашње радње (крсни знак и поклон) треба вршити правилно - без театралности у покрету и само онда када то треба чинити. Крсни знак чинимо приликом помињања Бога у три лица, благослова, оглашавања звона, кађења, посебних прозби ... и увијек са једним крсним знаком. Велике поклоне – метаније чинимо у дане Васкршњег поста (никада недјељом) или пред моштима светитеља и чудотворном иконом. Мали поклон чинимо прије цјеливања икона, крста и јеванђеља ... Чињење истих током богослужења може се подвести под фарисејство, гимнастику, ометање других ... Треба знати, да молитвени позив –''приђите да се поклонимо'' не треба схватити буквално, јер без поклоњења наше душе, воље, ума ... Богу, приклањање тијела нема никакву вриједност.
Анђеле Христов, чувару мој свети, и покровитељу душе и тијела мога, опрости ми све што згрјеших у данашњи дан, и избави ме од свакога лукавства непријатељског и противника, да не бих никаквим гријехом разгњевио Бога мог; но моли се за мене грешног и недостојног слугу, да ми покажеш достојна доброте и милости Свесвете Тројице, и Матере Господа мога Исуса Христа, и свих светих! Амин.

O нехотимични гријеху
Многи вјерници постављају питање о томе како се исправно треба односити према нехотичном гријеху. Често се догађа да без намјере учинимо гријех и истим увриједимо, нанесемо штету ближњима. Но, дијапазон посљедица нехотимичног гријеха је тако широк, скоро као и код хотимичног гријеха (од скоро безазленог до смртног гријеха). Примјер саобраћајне незгоде са погубним посљедицама и слично прави разлику у оквирима нехотимичног гријеха. Чак и тамо гдје не постоји разлог за кривичну одговорност за нехотимични гријех треба да се кајемо и молимо за опроштај. Наравно, нехотимични гријех се лакше опрашта но хотимични. Постоје нарочита правила Цркве којима је прописана епитимија (казна).за одређени гријех , као и вријеме трајања казне. Треба се трудити да се за сваки, а поготово такав гријех покајемо и искупимо добрим дјелима, подвизима, скрушењем, појачаним постом и молитвом.
Не треба се опустити ни поред скоро безазлених нехотимичних гријехова, јер нас они могу навикнути на чињење истих и са намјером. Покајање и исповјест подразумјевају и нехотимични гријех.

History - Историја

Кипарска православна Црква


Послије смрти архиђакона Стефана у Светом писму се спомиње да су многи хришћани побјегли и на Кипар. Око 45 апостол Павле и Варнава стижу на Кипар, када је у Пафу крштен проконзул Сергије Павле. По предању на Кипар је избјегао Четверодневни Лазар. Варнава и Марко су остали да проповједају на Кипру, Варнаву су каменовали у близини града Саламине и Марко га је сахранио. Трећи Сабор је потврдио самосталност Кипранске цркве. На првом васељенском сабору учествовали су епископ Кирило из Пафа, Геласије из Саламине и Свети Спиридон из Тримитунта. Изразит антијеретички писац био је Епифаније из Саламине- Панарион (кутија са лијековима). 1191 Крсташи су освојили Кипар и Енглези су га дали на управу римокатоличком реду Темплара., исте године је дошло до побуне и Ричард је дао продао острво јерусалимском краљу Гијому Лузинијану, под франачком влашћу остао је до 1489 када га преузимају Млечани. Латини су у Левкосији поставили свог архиепископа 1220. Турско ропство трајало је од 1571-1878.1878 Предат је Кипар Енглезима. 1925 Кипар је проглашен енглеском колонијом, Кипрани се боре за слободу, устанак је угушен 1931. 1948 На чело цркве дошао Макарије Други и те год. је основан Савет етнархије. 1950 Изабран је за архиепископа Макариос Трећи. 1955 На Кипру устанак. 1956 Макариоса су Енглези одвели на Сајшелска острва у индијском океану и тек су му следеће године допустили да се врати. 1959 Макариос је изабран за предсједника Кипра, а 15 августа 1960 проглашена је Република Кипар. 20 Јула 1974 на Кипар се искрцала Турска војска и заузели су 37% Кипра. Светитељи: Свети Варнава, Лазар Четверодневни, Св. Тит, Спиридон Тримитунсски, Епифаније Кипарски. Манастири: Ставровуни(Часног Крста), Светог апостола Варнаве.


A History and Introduction of the Orthodox Church in America

Orthodox Monastery in Squaw Valley California

 The Orthodox Church in America traces its origins to the arrival in Kodiak, Alaska of eight Orthodox missionaries from the Valaamo Monastery in the northern Karelia region of Russia in 1794. The missionaries made a great impact on the native Alaskan population and were responsible for bringing many to the Orthodox Christian faith.
Today, the Orthodox Church in America numbers some 700 parishes, missions, communities, monasteries, and institutions throughout the United States, Canada, and Mexico.
In the 1820s, Father John Veniaminov arrived in Alaska and also conducted missionary work. Among his many accomplishments was the translation of Scripture and the liturgical services into the native dialects, for which he also devised a grammar and alphabet.
Around 1840 Father John was elected to the episcopacy, taking the name Innocent. The Church continued to grow among the native Alaskans, but Bishop Innocent also visited California and the Orthodox community at Fort Ross, north of San Francisco. He eventually returned to Russia, where he was named Metropolitan of Moscow. [In 1977, he was glorified (canonized) by the Russian Orthodox Church as a Saint of the Orthodox Church.]
While the Church continued to grow in Alaska, immigrants began arriving in what we today call the lower 48. In the 1860s a parish was established in San Francisco by Serbians, Russians and Greeks. [Today this parish is the OCA's Holy Trinity Cathedral.] Gradually other similar parishes were established across the territory of the United States and, with the great waves of immigrants from Central and Eastern Europe, the Middle East, and Southern Europe at the end of the 19th century and the beginning of the 20th century, the headquarters of the North American Orthodox Diocese was moved to San Francisco and later to New York. By the early 1900s almost all Orthodox communities, regardless of ethnic background, were united in a single diocese, or jurisdiction, which was under the Russian Orthodox Church. In fact, the first bishop for Arab-Americans, Bishop Raphael Hawaweeny, was also the first Orthodox Christian to be consecrated to the episcopacy in North America. He and the parishes under his direction were an integral part of the North American Diocese. [Bishop Raphael was glorified as a saint in May 2000 by the Orthodox Church in America.]
In 1917 the Russian Revolution broke out. As a result communications between the North American Diocese and the Church in Russia were greatly hindered. In the early 1920s the Patriarch of Moscow, Saint Tikhon for ten years he had served as Bishop of the North American Diocese issued a decree calling on dioceses outside the borders of Russia [by then the Soviet Union] to organize themselves autonomously until such time as normal communications and relations with the Church in Russia could resume. Shortly thereafter, at a Council of all hierarchs and clergy and parish delegates, it was decided that the Church in North America could no longer maintain strict administrative ties with the Church in Russia, especially since Patriarch Tikhon had been arrested. [He subsequently died in 1925, and glorified as a Saint by the Russian Orthodox Church in 1989.]
Concurrently, various ethnic groups which had been an integral part of the single diocese organized separate dioceses, or jurisdictions, and placed themselves under their respective Mother Churches. This gave rise to the present situation of Orthodoxy in North America, namely the existence of multiple, overlapping jurisdictions based on ethnic background, rather than following the canonical principle of a single Church entity in a given territory.
In the early 1960s the OCA at that time it was known as the Russian Orthodox Greek Catholic Church of North America, or The Metropolia entered into dialogue with the Moscow Patriarchate in an attempt to regularize the Metropolias status. In 1970 the Metropolia once again entered into communion with the Moscow Patriarchate, which promptly granted it autocephaly, or administrative self-governance. At a Council of hierarchs, clergy and laity held at Saint Tikhon's Monastery, South Canaan, Pennsylvania in the same year, it was decided that the Church should be renamed The Orthodox Church in America.
Today the OCA, in addition to counting the parishes of the former Metropolia, includes the Romanian Orthodox Episcopate, the Albanian Orthodox Archdiocese, and the Bulgarian Orthodox Diocese. Further, within the past two decades the OCA has established over 220 new parishes, almost exclusively non-ethnic in origin and employing only the English language in worship. [Virtually all of the former Metropolia parishes now employ English exclusively in the services.]
The Orthodox Church in America is a full member of the Standing Conference of Canonical Orthodox Bishops in the Americas (SCOBA), together with the Greek Orthodox Archdiocese of America, the Antiochian Orthodox Christian Archdiocese of North America, and the other member jurisdictions. Hierarchs and clergy of the OCA regularly concelebrate with clergy of other SCOBA jurisdictions. This is especially evident on the annual celebration of the Triumph of Orthodoxy on the first Sunday of Great Lent.
As a self-governing Church, the OCA has the right to elect its own Primate, or presiding hierarch, without relying on any ecclesiastical entity abroad for ratification. His Beatitude, Metropolitan Jonah, the current Primate of the Orthodox Church in America, presides at meetings of the Holy Synod of Bishops, consecrates Holy Chrism, and carries out other duties appropriate to his office. Elected Primate at the 15th All-American Council convened in Pittsburgh, PA in November 2008, Metropolitan Jonah was enthroned on Sunday, December 28, 2008, at Saint Nicholas Cathedral, Washington, DC.
The Orthodox Church in America is fully committed to the unity of Orthodoxy in North America according to the canonical principle of a single, united Church in a given geographic territory. To this end, it fully supports and participates in the work of numerous pan-Orthodox agencies and initiatives, including International Orthodox Christian Charities, the Orthodox Christian Mission Center, the Orthodox Christian Fellowship, the Orthodox Christian Education Commission, and numerous Orthodox media and communications outlets.

Written by the Very Rev. John Matusiak

Third Sunday of Pascha: The Holy Myrrhbearing Women


Gospel: Mark 15:43–16:8

Joseph of Arimathea, a prominent council member, who was himself waiting for the kingdom of God, coming and taking courage, went in to Pilate and asked for the body of Jesus. Pilate marveled that He was already dead; and summoning the centurion, he asked him if He had been dead for some time. So when he found out from the centurion, he granted the body to Joseph. Then he bought fine linen, took Him down, and wrapped Him in the linen. And he laid Him in a tomb which had been hewn out of the rock, and rolled a stone against the door of the tomb. And Mary Magdalene and Mary the mother of Joses observed where He was laid. Now when the Sabbath was past, Mary Magdalene, Mary the mother of James, and Salome bought spices, that they might come and anoint Him. Very early in the morning, on the first day of the week, they came to the tomb when the sun had risen. And they said among themselves, “Who will roll away the stone from the door of the tomb for us?” But when they looked up, they saw that the stone had been rolled away—for it was very large. And entering the tomb, they saw a young man clothed in a long white robe sitting on the right side; and they were alarmed. But he said to them, “Do not be alarmed. You seek Jesus of Nazareth, who was crucified. He is risen! He is not here. See the place where they laid Him. But go, tell His disciples—and Peter—that He is going before you into Galilee; there you will see Him as He said to you.”So they went out quickly and fled from the tomb, for they trembled and were amazed. And they said nothing to anyone, for they were afraid.
Jesus could have first revealed His Resurrection to anyone, but remarkably He chose a group of faithful women. These women, despite the risk they were taking, went to anoint Jesus’s body in the tomb. They had no idea how the rock in front of the tomb would be removed, but their faith and love made them set out anyway. They were the first witnesses to the Resurrection—the first to share it with the world! Although they loved the Lord so much and had such great courage, it is remarkable to see how their faith was still limited. They did not yet believe in the Lord’s words concerning His Resurrection. Everything else Jesus had foretold about Himself had happened: His passion, the cross, and death. Yet, His words that He would arise from the dead had not yet penetrated their hearts. We understand from this that faith in the Resurrected Lord is ultimately a gift we receive from the Lord Him self. He reveals Himself to us as our Resurrected Lord. The lives of the Myrrhbearing Women, as well as the lives of all the apostles and saints throughout the centuries, were fundamentally and permanently changed by belief in His victory over sin, death, and the devil.
Joseph was a wealthy nobleman who asked Pilate for the body of Jesus and buried Him in his own tomb, perhaps saving His body from being thrown into a pit after death as was done with criminals (which is what Jesus was considered). Nicodemus was a leader among the Jews, a Pharisee who believed in Jesus and visited Him in private. For their roles and obedience to Jesus Christ, Joseph of Arimathea and Nicodemus along with the Myrrhbearing Women are commemorated as saints of our church.

Fourth Sunday of Pascha: The Paralyzed Man
Gospel: John 5:1–15

After this there was a feast of the Jews, and Jesus went up to Jerusalem. Now there is in Jerusalem by the Sheep Gate a pool, which is called in Hebrew, Bethesda, having five porches. In these lay a great multitude of sick people, blind, lame, paralyzed, waiting for the moving of the water. For an angel went down at a certain time into the pool and stirred up the water; then whoever stepped in first, after the stirring of the water, was made well of whatever disease he had. Now a certain man was there who had an infirmity thirty-eight years. When Jesus saw him lying there, and knew that he already had been in that condition a long time, He said to him, “Do you want to be made well?” The sick man answered Him, “Sir, I have no man to put me into the pool when the water is stirred up; but while I am coming, another steps down before me.” Jesus said to him, “Rise, take up your bed and walk.” And immediately the man was made well, took up his bed, and walked. And that day was the Sabbath. The Jews therefore said to him who was cured, “It is the Sabbath; it is not lawful for you to carry your bed.” He answered them, “He who made me well said to me, ‘Take up your bed and walk.’” Then they asked him, “Who is the Man who said to you, ‘Take up your bed and walk’?” But the one who was healed did not know who it was, for Jesus had withdrawn, a multitude being in that place. Afterward Jesus found him in the temple, and said to him, “See, you have been made well. Sin no more, lest a worse thing come upon you.”The man departed and told the Jews that it was Jesus who had made him well.

It is apparent that, despite the hardship of physical infirmity, the greatest emphasis of well-being concerns the state of the soul and not of the body. The physical pain and suffering we endure in the current life does not equate to the importance of the lifting–up of our hearts and minds to God. Jesus Christ instructs the newly–healed man to “Sin no more, lest a worst thing come upon you.” What is worse than being paralyzed for 38 years? Spiritual paralysis!As the paralytic, we need to ask Christ to heal us of the paralysis in our lives—the paralysis that keeps us from moving closer to Him!
Recent excavations in Jerusalem have unearthed this pool, used for cleaning the sheep to be used for sacrifice at the temple, including its five porches. Certain Fathers of the Church equate the five porches with the five senses that can act as the doors of the passions, which in turn are the cause of our spiritual sicknesses: taste, touch, smell, sight, and hearing.

Fifth Sunday of Pascha: The Samaritan Woman
Gospel: John 4:5–42

So He came to a city of Samaria which is called Sychar, near the plot of ground that Jacob gave to his son Joseph. Now Jacob’s well was there. Jesus therefore, being wearied from His journey, sat thus by the well. It was about the sixth hour. A woman of Samaria came to draw water. Jesus said to her, “Give Me a drink.” For His disciples had gone away into the city to buy food. Then the woman of Samaria said to Him, “How is it that You, being a Jew, ask a drink from me, a Samaritan woman?” For Jews have no dealings with Samaritans. Jesus answered and said to her, “If you knew the gift of God, and who it is who says to you, ‘Give Me a drink,’ you would have asked Him and He would have given you living water.” The woman said to Him, “Sir, You have nothing to draw with, and the well is deep. Where then do You get that living water? Are You greater than our father Jacob, who gave us the well, and drank from it himself, as well as his sons and his livestock?” Jesus answered and said to her, “Whoever drinks of this water will thirst again, but whoever drinks of the water that I shall give him will never thirst. But the water that I shall give him will become in him a fountain of water springing up into everlasting life.” The woman said to Him, “Sir, give me this water, that I may not thirst, nor come here to draw.” Jesus said to her, “Go call your husband, and come here.” The woman answered and said, “I have no husband.” Jesus said to her, “You have well said, ‘I have no husband,’ for you have had five husbands, and the one whom you now have is not your husband; in that you spoke truly.” The woman said to Him, “Sir, I perceive that You are a prophet. Our fathers worshiped on this mountain and you Jews say that in Jerusalem is the place where one ought to worship.” Jesus said to her, “Woman, believe Me, the hour is coming when you will neither on this mountain, nor in Jerusalem, worship the Father. You worship what you do not know; we know what we worship for salvation is of the Jews. But the hour is coming, and now is, when the true worshipers will worship the Father in spirit and truth; for the Father is seeking such to worship Him. God is Spirit, and those who worship Him must worship in spirit and truth.” The woman said to Him, “I know that Messiah is coming” (who is called Christ). “When He comes, He will tell us all things.” Jesus said to her, “I who speak to you am He.”
And at this point His disciples came, and they marveled that He talked with a woman; yet no one said, “What do You seek?” or, “Why are You talking with her?” The woman then left her water pot, went her way into the city, and said to the men, “Come, see a Man who told me all things that I ever did. Could this be the Christ?” Then they went out of the city and came to Him. In the meantime His disciples urged Him, saying, “Rabbi, eat.” But He said to them, “I have food to eat of which you do not know.” Therefore the disciples said to one another, “Has anyone brought Him anything to eat?” Jesus said to them, “My food is to do the will of Him who sent Me, and to finish His work. Do you not say, ‘There are still four months and then comes the harvest'? Behold, I say to you, lift up your eyes and look at the fields, for they are already white for harvest! And he who reaps receives wages, and gathers fruit for eternal life, that both he who sows and he who reaps may rejoice together. For in this the saying is true ‘One sows and another reaps.’ I sent you to reap that for which you have not labored; others have labored, and you have entered into their labors.” And many of the Samaritans of that city believed in Him because of the word of the woman who testified, “He told me all that I ever did.” So when the Samaritans had come to Him, they urged Him to stay with them; and He stayed there two days. And many more believed because of His own word. Then they said to the woman, “Now we believe, not because of what you said, for we ourselves have heard Him and we know that this is indeed the Christ, the Savior of the world.”Now after the two days He departed from there and went to Galilee. For Jesus Himself testified that a prophet has no honor in his own country. So when He came to Galilee, the Galileans received Him, having seen all the things He did in Jerusalem at the feast; for they also had gone to the feast.

The Samaritan Woman at the well is known to us as St. Photini, Equal-to-the-Apostles. After her life-altering meeting with Jesus Christ and His Death and Resurrection, she was baptized by the apostles with the name Photini (meaning “enlightened one”). She proceeded to evangelize many in Africa before being brought before Nero in Rome and receiving a crown of martyrdom along with her family. Photini came to the well to fill her water pot to sustain physical life but left with something much more—living water that quenched her spiritual thirst. Jesus Christ’s interaction with the Samaritan Woman is notable for several reasons. It was considered inappropriate for Jesus, as a teacher, as a male, and as a Jew, to engage in conversation with such a person. Samaritans were considered “half-breeds” or heretics—former Jews who had apostatized from the true faith. Jesus Christ, being the second Person of the Trinity, establishes that the Kingdom of God encompasses all people proclaiming His Word.  Sometimes the unlikeliest people serve as His most convincing witnesses.The Gospel account also reveals to us how Jesus is able to see into the depths of all hearts and know who truly longs for Him and belongs to Him.

Sixth Sunday of Pascha: The Blind Man
Gospel:John 9:1–38

Now as Jesus passed by, He saw a man who was blind from birth. And His disciples asked Him, saying, “Rabbi, who sinned, this man or his parents, that he was born blind?” Jesus answered, “Neither this man nor his parent sinned, but that the works of God should be revealed in him. I must work the works of Him who sent Me while it is day; the night is coming when no one can work. As long as I am in the world, I am the light of the world.” When He had said these things, He spat on the ground and made clay with the saliva; and He anointed the eyes of the blind man with the clay. And He said to him, “Go, wash in the pool of Siloam” (which is translated, Sent). So he went and washed, and came back seeing. Therefore the neighbors and those who previously had seen that he was blind said, “Is not this he who sat and begged?” Some said, “This is he.” Others said, “He is like him.” He said, “I am he.” Therefore they said to him, “How were your eyes opened?” He answered and said, “A Man called Jesus made clay and anointed my eyes and said to me, ‘Go to the pool of Siloam and wash.’ So I went and washed, and I received sight.” Then they said to him, “Where is He?” He said, “I do not know.”
They brought him who formerly was blind to the Pharisees. Now it was a Sabbath when Jesus made the clay and opened his eyes. Then the Pharisees also asked him again how he had received his sight. He said to them, “He put clay on my eyes, and I washed, and I see.” Therefore some of the Pharisees said, “This Man is not from God, because He does not keep the Sabbath.” Others said, “How can a man who is a sinner do such signs?” And there was a division among them. They said to the blind man again, “What do you say about Him because He opened your eyes?” He said, “He is a prophet.” But the Jews did not believe concerning him, that he had been blind and received his sight, until they called the parents of him who had received his sight. And they asked them, saying, “Is this your son, who you say was born blind? How then does he now see?” His parent answered them and said, “We know that this is our son, and that he was born blind; but by what means he now sees we do not know, or who opened his eyes we do not know. He is of age; ask him. He will speak for himself.” His parents said these things because they feared the Jews, for the Jews had agreed already that if anyone confessed that He was Christ, he would be put out of the synagogue. Therefore his parents said, “He is of age; ask him.” So they again called the man who was blind, and said to him, “Give God the glory! We know that this Man is a sinner.” He answered and said, “Whether He is a sinner or not I do not know. One thing I know: that though I was blind, now I see.” Then they said to him again, “What did He do to you? How did He open your eyes?” He answered them, “I told you already, and you did not listen. Why do you want to hear it again? Do you also want to become His disciples?” Then they reviled him and said, “You are His disciple, but we are Moses’ disciples. We know that God spoke to Moses; as for this fellow, we do not know where He is from.” The man answered and said to them, “Why, this is a marvelous thing, that you do not know where He is from, yet He has opened my eyes! Now we know that God does not hear sinners; but if anyone is a worshipper of God and does His will He hears him. Since the world began it has been unheard of that anyone opened the eyes of one who was born blind. If this Man were not from God, He could do nothing.” They answered and said to him, “You were completely born in sins, and are you teaching us?” And they cast him out. Jesus heard that they had cast him out; and when He had found him, He said to him, “Do you believe in the Son of God?” He answered and said, “Who is He, Lord, that I may believe in Him?” And Jesus said to him, “You have both seen Him and it is He who is talking with you.” Then he said, “Lord, I believe!”And he worshipped Him.

As with all of His miracles, there is great significance to Jesus Christ healing the blind man. It is the only time we hear of a person whose sight was received after having been blind from birth. In those days, there was a pervasive belief that sickness was a direct result of sin. Therefore, the Lord is questioned whether the sin of the man or his parents is the root cause of his blindness. And while humanity’s sin, the primordial sin, is the reason for all sickness, suffering, and death, Jesus Christ discredits the notion that it was the personal sin of either this man or his parents that led to his impairment. Rather, the man’s lack of sight will serve a greater purpose—to glorify God. Although few of us need to be healed of physical blindness, all of us need to be cured of our spiritual blindness—the sin that keeps us from living a life in Christ.

Seventh Sunday of Pascha: The Fathers of the First Ecumenical Council
Gospel: John 17:1–13

When Jesus spoke these words, He lifted up His eyes to heaven, and said: “Father, the hour has come. Glorify Your Son, that Your Son also may glorify You, as You have given Him authority over all flesh, that He should give eternal life to as many as You have given Him. And this is eternal life, that they may know You, the only true God, and Jesus Christ whom You have sent. I have glorified You on the earth. I have finished the work which You have given Me to do. And now, O Father, glorify Me together with Yourself, with the glory which I had with You before the world was. I have manifested Your name to the men whom You have given Me out of the world. They were Yours, You gave them to Me, and they have kept Your word. Now they have known that all things which You have given Me are from You. For I have given to them the words which You have given Me; and they have received them, and have known surely that I came forth from You; and they have believe that You sent Me. I pray for them. I do not pray for the world but for those whom You have given Me, for they are Yours. And all Mine are Yours, and Yours are Mine, and I am glorified in them. Now I am no longer in the world, but these are in the world, and I come to You. Holy Father, keep through Your name those whom You have given Me, that they may be one as We are. While I was with them in the world, I kept them in Your name. Those whom You gave Me I have kept; and none of them is lost except the son of perdition that the Scripture might be fulfilled. But now I come to You and these things I speak in the world, that they may have My joy fulfilled in themselves.”

Shortly after the Mystical Supper and prior to His betrayal and arrest, Jesus Christ offered this prayer to His Father in heaven. It is the first part of what is known as the Lord’s high–priestly prayer. In this prayer we hear Jesus praying for Himself, for His disciples, and for the Church, as He prepares Himself for the final, grueling stages of His earthly ministry. As He prays to His Father He also reveals more fully His unique identity as the Son of the only true God and His role as the Savior of the world. As He prays for His Apostles, as they soon would be called by sharing His teachings with the world, He asks that they be kept united as one as He and His Father are forever united as One. Jesus foresees and foretells that there will be a struggle for them to stay united in faith and love as His Body in the world.

On this day, the Orthodox Church honors the Fathers of the First Ecumenical Council as a whole. This council, the first of seven that have been given the title “ecumenical,”was assembled by the emperor, St. Constantine the Great, in Nicea in 325 A.D. to preserve the unity of the Church. The 318 bishops (many of whom we now recognize as saints) gathered to defend what the Church, as a whole, believed about the person of Jesus Christ. Affirming the divinity of Christ, along with his humanity, they laid the foundation for the subsequent ecumenical councils.

Манастири - Цркве/ Monasteries and churches

Bachkovo Monastery


Bachkovo Monastery (Bulgarian: Бачковски манастир) or Petritsoni Monastery in Bulgaria is an important monument of Christian architecture and one of the largest and oldest Eastern Orthodox monasteries in Europe. It is located on the right bank of the Chepelare River, 189 km from Sofia and 10 km south of Asenovgrad, and is directly subordinate to the Holy Synod of the Bulgarian Orthodox Church. The monastery is known and appreciated for the unique combination of Byzantine, Georgian and Bulgarian culture, united by the common faith.
The monastery was founded by Prince Gregorios Pakourianos or Grigol Bakurianis-dze, prominent Georgian statesman, military commander in Byzantine service, in 1083. He set up a seminary for Georgian youth at the monastery. The curriculum in the first place included Christian religion, as well as mathematics, history, music. A book of the X century, the so-called "Shatberdi Collection" (copied in Shatberdi Monastery, Klarjeti) must have been a student handbook, including the literature an educated man had to know at that time - theology, natural science, philosophy, world history and history of Georgia ("The Convert of Kartli")
Since the 13th century, Georgians lost their domination over the monastery, but nevertheless, Georgian traditions were preserved until the beginning of 14th century. However, there's also another version about Pakourianos's origin. Anna Comnena, an 11 c. A.D. historian, knew Pakourianos personally and stated in Alexiada that he was Armenian by descent but Orthodox by faith.
During the time of the Second Bulgarian Empire, Bachkovo Monastery was patronized by Tsar Ivan Alexander, which is evidenced by an image of him on the archs of the ossuary's narthex. Since the 11th century, a school was housed in the monastery.
It is believed that the founder of Tarnovo Literary School and last patriarch of the mediaeval Bulgarian Orthodox Church, Patriarch Euthymius, was exiled by the Turks and died in the monastery in the early 15th century.
Although the monastery survived the first waves of Turkish invasion in Bulgarian lands, it was later looted and destroyed, but restored near the end of the 15th century. The refectory, whose mural paintings by an anonymous author bear a significant artistic value, was reconstructed in 1601 and the Church of Virgin Mary, still preserved today, was finished in 1604.
A 14th-century donor's mural portrait of Bulgarian tsar Ivan Alexander in the ossuaryBachkovo Monastery is the final resting place of both Patriarch Euthymius (1330–1404) and Patriarch Cyril (1953–1971).

Mанастир Матејча

Високо на Скопској Црној Гори, у близини Куманова, налази се манастир Матејча. Манастир је почео да гради цар Душан, а завршили су га његова жена, царица Јелена и син, цар Урош након 1355. године. Црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице.

Vaskrs/Easter 2009

Nasa Crkva i Srpska Zajednica u Atlanti su proslavile Vaskrs u nedelju 19. Aprila na posedu nase Crkve. Proslava je bila izuzetno dobro organizovana i prisustvovalo je oko 200 nasih parohijana. Organizovan je obilan rucak i fundraising za nasu Nedeljnu skolu. Ucenici nase Nedeljne skole su prodavali uskrsnja jaja i prikupili su novac za potrebe skole. Organizovano je bilo takmicenje u tucanju uskrsnjim jajima. Veliko Hvala svima vama na podrsci i pomoci, a posebno onima koji su direktno i znacajno pomogli organizaciju proslava svojim novcanim donacijama, kao i donacijama u hrani, picu, svom trudu i vremenu.

Our Church and Serbian Community in Atlanta have celebrated the Easter on Sunday the 19th in our Church. Organization of the celebration was exceptional as always and we had about 200 of our parishioners in attendance. We had organized the big and delicious lunch and fundraising for our Sunday school. Our Sunday school students were selling Easter eggs raising the money for the needs of their school. We had also the competition in cracking Easter eggs. One Big Thank you to everyone for support, especially those who helped organization of these events donating money, food, skills and time.

Proljecna Akcija Ciscenja / Spring Cleaning 2009
Akcija ciscenja crkve i crkvenog posjeda, odrzana 11.4.2009 je bila odlicno organizovana. Ovom prilikom zahvaljujemo se parohijanima koji su uzeli ucesca u akciji: Jovanki Loncaric, Mirki Sundic, Jelki Stanjevic, Aleksandri Lalic, Danijeli Pecanac, Ani Antunovic, Sandri Gambirozi, Marini Pjevic, Peri Surli, Draganu Opacicu, Borislavu Grbi, Miroslvu Misicu, Milanu i Tomislavu Surli, Petru i Goranu Susnjaru,Borisu Braticu i Carol Chatham.
Zahvaljujemo se Jelki Stanjevic i Carol Chatham na odlicno pripremljenom posnom rucku. Bog vas blagoslovio.
Jerej Sasa Turkic

In April we had our first work day at the church. Just like our homes, our church needs constant maintenance and up keep. Volunteers arrived early Saturday morning and did a wonderful job cleaning the church and organizing the Sunday school room. Big Thanks to all the volunteers who were able to help: Jovankai Loncaric, Mirka Sundic, Jelka Stanjevic, Aleksandra Lalic, Danijela Pecanac, Anai Antunovic, Sandra Gambiroza, Marina Pjevic, Peai Surla, Dragan Opacic, Borislav Grba, Miroslv Misic, Milan and Tomislav Surla, Petar and Goran Susnjara,Boris Bratic and Carol Chatham.
Big Thank you to Jelka Stanjevica and Carol Chatham for deliocus sorded lunch. God bless you!
Father Sasa Turkic.

This Month in Orthodoxy

Read more here: http://www.atlantaserbs.com/learnmore/ThisMonthInOrthodoxy-May.htm

Calendar

Divine Liturgies on Sundays and Feastdays at 10am. Svete liturgije pocinju svake nedelje i praznikom u 10am.

Vespers Services on Saturdays at 6pm - Vecernje Molitve svake Subote pocinju u 6 PM

There might be slight changes in the calendar. Please, call Father Sasa to verify the schedule.

CHURCH BOARD 2009 Church Board President Carol Chatham 1st Vice President Dragan Opacic 2nd Vice President Slavko Kapetanovic Secretary Marijana Surla Financial Secretary Manuela Mileta Treasurer Olivera Ninkovic MEMBERS AT LARGE Miroslav Misic Momir Mrsic Sinisa Ninkovic Borislav Grba

SERBIAN SISTERS CIRCLE - BOARD 2009 President: Jovanka Loncaric Vice President: Milana Vujic Saulnier Secretary: Maja Radovic Treasurer: Mirka Sundic NADZORNI ODBOR Member: Danijela Culum Member: Vesna Gambiroza Member: Ankica Misic