U ovom broju / In This Issue:

• BALKAN DJ PARTY AT TAVERNA PLAKA
• PROSLAVA SESNAESTE GODISNJICE NASE PAROHIJE / CHURCH 16th ANNIVERSARY CELEBRATION
• Piknik / Turnir u Odbojci/ Picnic / Volleyball Tournament
• Nedeljna Skola Za Djecu – Pocela sa radom/ Sunday School for Kids – Started
• Folklor
• Зачеће св. Јована Крститеља (23. септембар/1.Октобар), Св. Јован Богослов, апостол и јеванђелист (26. септембар/9.Октобар), Преподобни Кириак Отшелник - Михољдан (29. септембар/12.Октобар), КПокров Пресвете Богородице (1. Октобар/14. Октобар), Св. апостол Тома (6. Октобар/19.Октобар), Св. муч. Сергије и Вакх (7. Октобар/20.Октобар), Преп. Петка — Параскева (14. Октобар/27.Октобар), Св. Лука апостол и јеванђелист (18. Октобар/31.Октобар), Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски (18. Октобар/31.Октобар)
• Задушнице (михољданске задушнице 10.Октобар 2009)
• ВЈЕРСКИ ЖИВОТ У ПРАКСИ, СВЕТИ ОЦИ О ЗЛОБИ
• HALLOWEEN
• Манастири - Цркве/ Monasteries and churches
• This Month in Orthodoxy
• Slava Kola Srpskih Sestara
• Church Calendar for October 2009
• Church Board / Kolo Sestre

Get Map & Directions»

Piknik / Turnir u Odbojci
Pozivamo vas da nam se pridruzite na pikniku i turniru u odbojci koji organizuje nasa parohija.
Gdje: Crkveni Posjed
Kada: nedjelja 8. novembar 2009 u 5:00 pm
Pripremicemo ukusan rostilj i pice. Ako zelite da ucestvujete na turniru, molimo vas da nam se sto prije javite da na vrijeme napravimo spisak i raspored:
404.446.5353 & 770-364-8366. Ucesce na turniru je $5 po igracu. Pobjedniku slijedi nagrada. Sav profit ce biti doniran nasoj Crkvi.

Зачеће св. Јована Крститеља (23. септембар/1.Октобар)
Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима св. Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, на име, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека, Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.



Св. Јован Богослов, апостол и јеванђелист (26. септембар/9.Октобар)
Син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника св. Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са св. Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син св. Деви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног. По успенију св. Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Дометијану. Пред царем беше мучен и бијен; но како не нашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло, у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним посла га у изгнанство на острво Патмос. На том острву св. Јован преведе многе у хришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју. Ту написа Јеванђеље своје и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко 100 година када се представи Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тела његовог, али сваке године 8. маја исходио је из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит. После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.


Преподобни Кириак Отшелник - Михољдан (29. септембар/12.Октобар)
Рођен у Коринту од родитеља Јована и Евдокије. Отац му Јован беше презвитер, а месни епископ Петар сродник његов. У раној младости постави га епископ за чтеца саборне цркве. Читајући Св. Писмо млади Кириак дивљаше се Промислу Божјем, како прослави све истините слуге Бога живога, и како устроји спасење рода људског. У 18. години својој одведе га жеља за духовним животом у Јерусалим. У Јерусалиму ступи у манастир некога Божјег човека Евсторгија, који му даде почетна упутства у монашком животу. По том оде св. Јевтимију, који га прозре као будућег великана духовног, обуче га у схимну и посла на Јордан св. Герасиму, где Кириак проведе 9 година. По смрти Герасимовој опет се врати у манастир св. Јевтимија, где оста на безмолвију 10 година. После тога мењаше место за местом бегајући од славе људске. Подвизаваше се и у обитељи св. Харитона, где најзад и сконча свој земни пут навршивши 109 година живота. Прослављени подвижник и чудотворац св. Кириак је био крупан и снажан телом, и такав остао до дубоке старости, и поред тешког поста и бдења. У пустињи се понекад годинама хранио само сировим зељем. Ревновао је много за веру православну изобличавајући јереси, нарочито јерес Оригенову. За себе је говорио, да га од како је монах сунце никад није видело да једе нити да се гневи на кога. По уставу св. Харитона монаси су јели само једанпут дневно, и то по заласку сунца. Беше Кириак светило велико, стуб Православља, дика монасима, моћни исцелитељ болних, и благи утешитељ тужних. Пожививши дуго на корист многих пресели се у вечну радост Господа свога 557. год..


Покров Пресвете Богородице (1. Октобар/14. Октобар)
Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

Св. апостол Тома (6. Октобар/19.Октобар)
Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.

 

Св. муч. Сергије и Вакх (7. Октобар/20.Октобар)
Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога." Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.


Преп. Петка — Параскева (14. Октобар/27.Октобар)
Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос, између Силимврије и Цариграда. Родитељи св. Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ Мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе св. Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „остави пустињу, и врати се у твоје отечество: потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу". Св. Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у XI столећу. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) св. Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.


Св. Лука апостол и јеванђелист (18. Октобар/31.Октобар)
Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, — и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.


Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски (18. Октобар/31.Октобар)
Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.

Задушнице (михољданске задушнице 10.Октобар 2009)

Црква је одредила посебне дане који су посвећени молитви и сећању на умрле. То су задушнице и то:
- у суботу пред Месне покладе - зимске задушнице,
- у суботу пред Духовне - летње задушнице,
- у суботу пред Михољдан - михољданске задушнице и
- у суботу пред Митровдан - јесење или митровданске задушнице.
Тада се излази на гробље, обављају се парастоси или помени, освећује жито, прекађује гроб, пале се свеће за покој душа умрлих сродника и пријатеља и уређују су гробови.
Човеков живот овде на земљи се не завршава смрћу. Христос је умро за нас, нудећи нам спасење и живот вечни. Нажалост, има оних који то не прихватају, већ више воле да буду робови греха, смрти и Сатане, него слободна деца Божија. "А онима који га примише даде власт да буду деца Божија, онима који верују у име Његово" (Јов. 1,12).
При другом доласку Христовом, по речима Јеванђеља: "А када дође син човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи и разлучиће између себе као пастир што разлучује овце од јаради. И оставиће овце са десне стране: ходите благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремано од постојања света, јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах, примисте ме; наг бејах и оденусте ме, болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте к мени...
Тада ће рећи онима што су служили сатани: идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим".
Због тога бдимо и водимо бригу о нашим душама. Бринимо и о онима који су се упокојили до другог доласка Господњег. Јер молитва праведника много може да помогне.
Сваки човек је створ Божији. И брига за сваку душу је неопходна. Јер Христос нам препоручује у Јеванђељу да се више радује кад нађе једну изгубљену овцу него оних деведесет девет што су са Њим.
И ми морамо да се молимо Богу за све оне који су са нама и оне који су се преселили из овог земаљског живота у онај вечни. То је дужност сваког члана Цркве. Брига деце за родитељима и сродницима који су се упокојили је веома важна, како за њих саме тако исто и за упокојене.
Црква се моли Богу за све људе и за њу су сви живи пред Богом. Они који су чинили добро у Божијој су близини и спремно чекају други Христов долазак. Све оне који су се удаљили од Бога, Бог чека на њихово покајање.
Човек је тај који одлучује да ли ће бити са Богом или против Њега.
Црква нам је одредила и дане када и како треба да их проводимо да би наш живот имао крајњи циљ. Суботу је посветила за умрле, а недељу за нас живе кад треба да се молимо Богу у заједници.
Субота је дан посвећен умрлима, заправо упокојеним душама. Тог дана више него осталих дана ми гледамо други свет, видећи у мислима мноштво оних који су живели на земљи пре нас и општили са њим. На почетку, морамо направити разлику, јер неке од њих славимо, а за неке се молимо. Први су свет моћни на челу са Пресветом Богородицом; други су они безбројни који су умрли, чија нам судбина горе није позната већ само Богу. Субота нас подсећа на Христову проповед у Аду после Његове смрти на Крсту, у времену од три часа по подне на Велики Петак до сучевог изласка. У недељу кад је васкрсао. Јер чак и у смрти, Он није поштовао стару суботу. Св. Петар то објашњава: "Зато се и мртвима проповеда Јеванђеље, да приме суд о човјеку и тијелом, а по Богу да живе духом" (Петр. 4,6). Више и јасније имамо у црквеној песми.
"У пакао Ти си сишао Спаситељу мој, и после разарања адских капија, будући Свемоћни, ти си устао опет са онима који су умрли, будући Творац. Ти си ишчупао жалом смрти, о Христе! И ослободио си Адама од проклетства, о Човекољупче! Спаси нас, о Господе!"
У Православној Цркви, помен у молитвама за умрле држи се као апостолска традиција забележена у прастарој литургији Св. Јакова, а потврђено од светих отаца. Чврста вера за мртве у Православној Цркви је увек била важна и молитве (помени) посебно изнете на Светој Литургији, сви православни су у мислима подједнако повезани са својом преминулом родбином, рођацима и пријатељима.
Када се неки хришћанин упокоји Црква посебно обележава тај догађај са молитвама и поменима у току те године. Тако имамо: чин опела (дан сахране верника), трећину, четрдесетодневни помен, полугодишњи и годишњи помен.

ВЈЕРСКИ ЖИВОТ У ПРАКСИ
Многи вјерници постављају питање о заклетви. Заклетву у свакодневном животу често користимо, али о посљедицама давања исте не размишљамо. Људи се већим куну, и свакој њиховој расправи свршетак је заклетва, којој је циљ потврђење реченог (Јевр. 6,16). Но, Бог суди о истој јер ''кад ко згреши ближњему свом те му се да заклетва да се закуне, и заклетва дође пред Твој олтар у овом дому'' (1. Цар.8,31). Као што истина рађа благослов, тако и лаж или лажно заклињање производе проклетство. Ко се куне тај на себе наваљује проклетство које призива. ''Љубио је клетву нека га и стигне. Није марио за благослов, нека и оде од њега''. (Пс.109,17). Израиљ преступи закон Божији и зато се изли на њега проклетство и заклетва написана у закону (Данило 9,11). Безбројни су примјери казне за лаж, а поготово за кривоклетство.
''Не куни се криво, а испуни шта си се Господу заклео'' (Мт.5,33).
''А пре свега, браћо моја, не куните се ни небом ни земљом, ни другом каквом клетвом; него нека буде шта јесте да, и шта није не, да не паднете под суд'' (Јаков. 5,12).

СВЕТИ ОЦИ О ЗЛОБИ
Злоба је задоцњели и застарјели гњев. Овај, ако се брзо не укроти, преобраћа се у злобу. Зато нас апостол саветује да у самом почетку и брзо гњев одбацимо: „Сунце да не зађе у гњеву вашем, нити дајте мјеста ђаволу“ (Ефес. 4, 26–27 ). А одавде видимо да даје мјеста ђаволу онај који задржава гњев и злобу на ближњега свога. Таквим је ђаво, као дух злобе, овладао и води га као заробљеника свога... Злоба се рађа или из зависти, као што видимо код Каина, који је завидио свом брату Авељу и убио га (1. Мојс. 4,8), или из увреде учињене човјеку. Тако се људи гњеве и злобе на оне који их вријеђају, и хоће да им се за увреду освете. (Тихон Задонски)
Други гријеси доносе учиниоцима или неку корист или насладу. Лопов краде да се насити, блудник – да своме тијелу угоди, а злобник се због свега тога озлојеђује. Он гријеши и мучи се; чини безакоње и једи се.; свети се и трпи освету. Тако је злобноме сама његова злоба казна и мучење. Ако би било могуће завирити у срце злобног човјека, тамо се ништа друго не би видјело до паклено мучење. Зато се догађа да злобни људи тамне и суше се. Јер злоба, као отров разједа тијело њихово... Ако се у почетку не пресјече, велике невоље причињава, исто као што разбуктана ватра многе куће прождире. Ако се варница злобе не угаси него се пусти да гори, она рађа многа зла (Тихон Задонски).

HALLOWEEN

As Orthodox Christians we must carefully examine every aspect of our involvement in the world, its activities, holidays and festivals, to be certain whether or not these involvements are compatible with our Holy Orthodox Faith.

For a while now everything in the outside world is reminding us that Halloween is near: at school our children are busy painting pumpkins, cutting and pasting bats, ghosts and witches and planning the ideal costume in which to go trick-or- treating. Most of our schools, local community organizations and entertainment on television, radio and press will share in and capitalize upon the festival of Halloween. Many of us will participate in this festival by going to costume parties, or by taking our children trick-or-treating in our neighborhood after dark on October 31st. Most of us will take part in the Halloween festivities believing that it has no deeper meaning than fun and excitement for the children.

Most of us do not know the historical background of the festival of Halloween and its customs. The feast of Halloween began in pre-Christian times among the Celtic peoples of Britain, Ireland and Northern France. These pagan peoples believed that physical life was born from death. Therefore, they celebrated the beginning of the “new year” in the fall, on the eve of October 31st and into the day of November 1st, when, as they believed the season of cold, darkness, decay and death began. Instructed by their priests, the Druids, the people extinguished all hearth fires and lights and darkness prevailed. According to pagan Celtic tradition, the souls of the dead had entered into the world of darkness, decay and death and made total communion with Samhain, the Lord of death, who could be appeased and cajoled by burnt offerings to allow the souls of the dead to return home for a festal visit on this day. The belief led to the ritual practice of wandering about in the dark dressed in costumes indicating witches, hobgoblins, fairies and demons. The living entered into fellowship and communion with the dead by this ritual act of imitation, through costume and the wandering about in the darkness. They also believed that the souls of the dead bore the affliction of great hunger on this festal visit. This belief brought about the practice of begging as another ritual imitation of the activities of the souls of the dead on their festal visit. The implication was that that any souls of the dead and their imitators who are not appeased with “treats”, i.e. offerings, will provoke the wrath of Samhain, whose angels and servants could retaliate through a system of “tricks”, or curses.

In the strictly Orthodox early Celtic Church, the Holy Fathers tried to counteract this pagan new year festival by establishing the feast of All Saints on that same day (in the East, this feast is celebrated on another day). The night before the feast (on “All Hallows Eve”), a vigil service was held and a morning celebration of the Eucharist. This custom created the term Halloween. But the remaining pagan and therefore anti-Christian people reacted to the Church’s attempt to supplant their festival by increased fervor on this evening, so that the night before the Christian feast of All Saints became a night of sorcery, witchhcraft and other occult practices, many of which involved desecration and mockery of Christian practices and beliefs. Costumes of skeletons, for example, developed as a mockery of the Church’s reverence for holy relics. Holy things were stolen and used in sacrilegious rituals. The practice of begging became a system of persecution of Christians who refused to take part in these festivities. And so the Church’s attempt to counteract this unholy festival failed.

This is just a brief explanation of the history and meaning of the festival of Halloween. It is clear that we, as Orthodox Christians, cannot participate in this event at any level (even if we only label it as “fun”), and that our involvement in it is an idolatrous betrayal of our God and our Holy Faith. For if we imitate the dead by dressing up or wandering about in the dark, or by begging with them, then we have willfully sought fellowship with the dead, whose Lord is not a Celtic Samhain, but satan, the evil one, who stands against God. Further, if we submit to the dialogue of “trick or treat”, our offering does not go to innocent children, but rather to satan himself. Let us remember our ancestors, the Holy Christian Martyrs of the early Church, as well as our Serbian New Martyrs, who refused, despite painful penalties and horrendous persecution, to worship, venerate or pay obeisance in any way to idols who are angels of satan. The foundation of our Holy Church is built upon their very blood.

In today’s world of spiritual apathy and listlessness, which are the roots of atheism and turning away from God, one is urged to disregard the spiritual roots and origins of secular practices when their outward forms seem ordinary, entertaining and harmless. The dogma of atheism underlies many of these practices, denying the existence of both God and satan. Our Holy Church, through Jesus Christ, teaches that God alone stands in judgment over everything we do and believe and that our actions are either for God or against God. No one can serve two masters. Therefore, let us not, as the pagan Celts did, put out our hearth fires and wander about in the dark imitating dead souls. Let us light vigil lamps in front of our Slava icons, and together with our families, ask God to grant us faith and courage to preserve as Orthodox Christians in these very difficult times, and to deliver us from the evil one.

Манастири - Цркве/ Monasteries and churches

Savina Monastery

The Savina monastery, located near the town of Herceg-Novi, was built amidst rich mediterranean vegetation in one of the most attractive corners of the northern Montenegrin coast. The name originates from the 4th Century martyr St. Sabbi. There is considerable controversy regarding its age. The monastery consists of three churches: the church of the Assumption, the church of St.Sava of Serbia and the larger cathedral of the Assumption. The church of the Assumption is very small, only ten meters long and six meters wide. It probably dates back to 1030, although the earliest written reference to the monastery dates from 1648. According to tradition, the monastery was renovated by the monks, led by the Bishop Ljubibratic, who fled the Tvrdos monastery in Herzegovina to escape the Turkish onslaught. The church possesses rich treasures from the Nemanjic period, including the shroud from the Tvrdos monastery, the remains of the wife of the tzar Dusan of Serbia, a silver-plated hand said to be that of the queen Jelena, a crystal cross decorated with gold, silver and four rubies, said to have belonged to St.Sava, and many other objects of historical interest. The church of St.Sava, whose construction is attributed to Sava Nemanjic, is located outside the monastery, on a wooded hill. The cathedral of the Assumption was built between 1777 and 1799 by builder Nikola Foretic from the island of Korcula.

St. Panteleimon Monastery

St. Panteleimon Monastery (Greek: Άγιος Παντελεήμων, Aghios Panteleimon;Russian: Пантелеймонов, known as Ρωσσικόν, Rossikon), is a Russian Orthodox monastery built on the south-west side of the peninsula of Mt. Athos in Greece. It is the largest of the many monasteries on the peninsula. The monastery was founded by several monks from Kiev Rus in the 11th century, which is why it is known as 'Rossikon', and traditionally it was inhabited by Kiev and later by Russian Orthodox monks. It was recognized as a separate monastery in 1169. The monastery prospered in the 16th and 17th centuries being lavishly sponsored by the Tsars of Moscovy, but it declined dramatically in the 18th century to the point that there were only two Russian and two Bulgarian monks left by 1730. The construction of the present monastery on a new site, closer to the seashore, was carried out during the first two decades of the nineteenth century, with the financial help of the ruler of Moldo-Wallachia, Skarlatos Kallimachos. Russian monks numbered 1,000 in 1895, 1,446 in 1903, and more than 2,000 by 1913. During the Tatar yoke in Russia, most of the monks were Greeks and Serbs. Today, due to a great decrease in monastic vocations, only 35 monks live in the monastery, which occupies the nineteenth rank in the hierarchical order of the twenty Athonite monasteries. It is coenobitic (i.e., it is a communal monastic life). It also contains four sketes. The Monastery of St Panteleimon was repeatedly gutted by fires, most famously in 1307 (when Catalan mercenaries set it aflame) and in 1968. The first Russian leader to visit the monastery was President Vladimir Putin (on September 9, 2005).

Holy Resurrection Cathedral in Tokyo, Japan

Holy Resurrection Cathedral also known as Nicholai-do in Chiyoda, Tokyo, is the main cathedral of the Japanese Orthodox Church. The Cathedral was completed on 8 March 1891, construction having begun seven years earlier. The edifice was designed by Dr. Michael A. Shchurupov and built by Japanese artisans. The cathedral was built on a site in Kanda selected by Archbishop Nicholas (Kasatkin), now St. Nicholas of Japan, the founder of the Orthodox Church in Japan. The site is on a height that overlooked the Imperial Palace. Today it is hidden among the many tall buildings erected since the 1960s. St. Nicholas toured Russia raising funds for the Cathedral. The original Cathedral was seriously damaged in the Great Kanto earthquake of September 1923. In the Great Kanto earthquake the main bell tower fell on the dome, collapsing it, thus causing major damage to the Cathedral. Rebuilding the cathedral became a major task for the then-ruling bishop, Archbishop Sergius (Tikhomirov), who succeeded St. Nicholas after he died in 1912. Since Russia was no longer a source of funding, Archbishop Sergius had to look for funding within Japan. A significant amount of funds was raised by numerous concerts by the Cathedral choir, led by Victor A. Pokrovsky. The re-built Cathedral was re-consecrated in 15 December 1929, with a shorter bell tower, a modified dome, and a less ornate interior.

Slava Kola Srpskih Sestara

U nedelju 27. septembra na Krstovdan Kolo Srpskih Sestara je proslavilo svoju Slavu Malu Gospojinu i jedanaest godina odkako je osnovano drustvo Kola Srpskih Sestara u Atlanti. Nas svestenik Otac Sasa Turkic je blagosiljao slavski kolac, koljivo i vino, ocitao molitvu i cestitao svim sestrama i prisutnim parohijanima srecnu Slavu. Predsednica Kola Sestara gospodja Jovanka Loncaricje cestitala svim sestrama i prisutnim parohijanim srecnu Slavu i pozvala sve parohijanke koje se nisu jos ukljucile da se ukljuce u rad Kola. Kao i uvek sestre su pripremile bogat i ukusan rucak. Zahvaljujemo se nasim sestrama sto uvek nesebicno odvajaju svoje vreme, novac i trud da podrzavaju nasu crkvu i da pomazu nasu crkvenu zajednicu u Atlanti.

On Sunday September the 27st, Kolo Srpskih Sestara has celebrated the Slava The Nativity of Our Most Holy Lady the Theotokos and Ever-Virgin Mary and 11th anniversary since the Kolo was established in Atlanta. Our priest Father Sasa Turkic has blessed the bread, koljivo and wine, prayed and wished Happy Slava to all sisters and parishioners. The President of Kolo Ms. Jovanka Loncaric wished Happy Slava to all sisters and present parishioners and invited all women from our parish to get involved with Kolo. As always Kolo has prepared delicious lunch. Big Thank You to Kolo Srpskih Sestara because they are graciously giving their time, money and effort to support our Church and our parish.

Calendar

Divine Liturgies on Sundays and Feastdays at 10am. Svete liturgije pocinju svake nedelje i praznikom u 10am.

Vespers Services on Saturdays at 6pm - Vecernje Molitve svake Subote pocinju u 6 PM

There might be slight changes in the calendar. Please, call Father Sasa to verify the schedule.

This Month in Orthodoxy
http://www.atlantaserbs.com/learnmore/ThisMonthInOrthodoxy-October.htm

CHURCH BOARD 2009 Church Board President Carol Chatham 1st Vice President Dragan Opacic 2nd Vice President Slavko Kapetanovic Secretary Marijana Surla Financial Secretary Manuela Mileta Treasurer Olivera Ninkovic MEMBERS AT LARGE Miroslav Misic Momir Mrsic Sinisa Ninkovic Borislav Grba

SERBIAN SISTERS CIRCLE - BOARD 2009 President: Jovanka Loncaric Vice President: Milana Vujic Saulnier Secretary: Maja Radovic Treasurer: Mirka Sundic NADZORNI ODBOR Member: Danijela Culum Member: Vesna Gambiroza Member: Ankica Misic