U ovom broju / In This Issue:

• Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле
• + Mirka Shundich, Cetrdesetodnevni pomen - Parastos, 40-Day Memorial Service - December 13th, 2009
• Sedmi po redu zimski kamp – Jacksonville, FL/ The 7th annual Winter Camp– Jacksonville, FL (Dec. 27-30, 2009)
• Kolo Sestre Sastanak/Meeting - December 20th, 2009
• The Fasting Rules for Nativity Fast
• The Entry into the Temple of the Most-holy Theotokos Commemorated on November 21/December 4, Saint Alexander Nevsky grand prince of Novgorod Commemorated on November 23/ December 69, The Venerable Alypius the Stylite Commemorated on November 26/December 9, The Holy Apostle Andrew the First-called Commemorated on November 30/December 13, The Venerable Sava the Sanctified Commemorated on December 5/December 18, Saint Nicholas the Wonderworker, Archbishop of Myra in Lycia Commemorated on December 6/December 19, St. Spyridon the Wonderworker of Tremithon Commemorated on December 12/December 25
• Хришћански пост, Шта је свети храм? СВЕТИ ОЦИ О ПОСТУ, СВЕТО ПИСМО, ВЈЕРСКИ ЖИВОТ У ПРАКСИ, Божићни пост
• Who is The Orthodox Christian?
• Манастири - Цркве/ Monasteries and churches
• This Month in Orthodoxy
• Church Calendar for December 2009
• Church Board / Kolo Sestre

Упокојио се у Господу Патријарх српски Г. Г. Павле

15. новембра 2009. године, у 10,45 часова, на Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки, Патријарх српски Г. Г. Павле.

Сахрана Његове Светости Патријарха Српског Г. Павла

Интернет презентација Патријарх Српски Господин Павле (1914-2009)

Фотогалерија Вечнаја памјат

Митрополит Амфилохије: Погребно слово Патријарху Павлу
Свесвјатјејши Архиепископе Константинопољски и Васељенски Патријарше, Блажењејши, Преосвјашчењеши Архиепископи и Епископи Цркве Христове, часни саборе народа Божјег, "Ви сте свјетлост свијету. Не може се свјетиљка сакрити која на гори стоји..." Ријеч је, драга браћо и сестре, Христа Бога упућена сљедбеницима његовим, истовремено и као призив и као истина, безброј пута потврђена у двехиљадегодишњој историји Цркве Божје. Један од живоносних свједока истинитости ових ријечи Господњих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном Царству Небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа.
Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име Апостола народа Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика.
На блаженог спомена Патријарху Павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изговорио за друге: "Кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче. Али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује." И заиста, да овај Божји човјек Павле није живио достојно свог људског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? Што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обично туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга. Туга је јер представља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још присутнији Духом Светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио.
У томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена.
Како се то објашњава? Како то објаснити у животу Патријарха Павла? Прво и основно објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах, свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио. Прије свега, овај покојник што је пред нама био је човјек дубоке и стамене вјере у Живога Христа Бога у Цркви Његовој тј. вјере која дјела, јер "вјера без дјела је мртва". Он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни.
Говорећи и проповиједајући Еванђеље Патријарх Павле оваплоћивао је Еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће Еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима. Својом вјером и животом по вјери, он је показао истинитост ријечи Теофила Антиохијског: "Покажи ми твога човјека, да ти покажем мога Бога". Небеса приповиједају славу Божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање Бога и истину Божију, колико прави Човјек. У непрекидној поворци оних који су ових дана приступали Патријарху, на питање једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: "Зато што је он човјек високог морала и великог поштења."
Ријеч Патријарха Павла је била блага а његови докази јаки; шта више најјачи доказ истинитости његове ријечи био је управо његов живот. Јер, по ријечи једног његовог светог предходника: "Свака ријеч има своју против ријеч; једино се неможе супротставити ништа и нико - истинском животу.
Патријах Павле је човјек дјелатне, дјелотворне вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини Божијој - до смрти. У њему се, по пророку "срела милост и истина, правда и љубав загрлила". Знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечити својим злом: "Правда Бога истонога" мајке Јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике. Истом љубављу је волио свој Богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење Божје.
Патријарх Павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога. Трезвеумни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу. Читавог живота се трудио да не буде никоме на терету. Све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе нетражећи...
Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити.
Питао сам се последње двије године његове старачке немоћи и везаности за постељу у болници: Шта то значи? Што је Бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? На крају од овогодишњег празника Усјековања Св. Јована Крститеља, његовог рођендана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: Овдје је његов Христолики и Христоносни живот постао у пуној мјери и дубински Христолик. Наиме ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и поукама поучава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на ВМА. Трудећи се читавог живота да буде "сарадник Божји" он се на крају сараспео Христу и понио крст својих ближњих сапатника и састрадалника својих без рјечи и без ропота.
Сараспео се Христу Патријах Павле и својим ближњима, да би са Њим и са њима васкрсао и ушао у радост Господа свога.
Господе, подари слуги вјерном твоме и Оцу нашем Патријарх Павлу, вјечно Царство Твоје којим је живио и за којим је чезнуо, Царство Оца и Сина и Духа Светога во вијек вијека. Амин.

Беседе Патријархa српскoг Г. Г. Павлa

Верујући у Господа остварујемо смисао живота
Господ је, браћо и сестре, за нас верујуће све. Он је хлеб живота, Он је вода жива, Он је светлост, Он је пастир добри. Дакле, све за живот наш. Верујући у Њега ми живимо Њиме, остварујемо смисао и циљ свога живота и оспособљавамо се да уђемо у непролазно блаженство Царства Небеског. Имати дакле, увек у виду то да живимо Христом. Каже Свети Апостол Павле: "Не живим више ја, него живи Христос у мени" (Гал. 2, 20). Тим животом, вечним, живећи у Христу и са Христом, ми ћемо, кажем и понављам, остварити смисао и циљ свога живота, а то је, по светим речима Јеванђеља, блаженство непролазног Царства Божијег. У то блаженство Царства Небеског да уђемо већ у овоме свету желим и вама и себи

О хришћанској ревности
Спаситељ је истерао трговце из храма, као што стоји и код Апостола Јована, из ревности јер после тога догађаја ученици се његови сетише да је (за њега) написано: "Ревност: за дом твој изједа ме". Овде нам Господ показује пример ревности. Али ако хоћемо у свакој прилици да знамо каква треба да буде наша ревност, потребно је да се подсетимо речи Апостола Павла о оним припадницима јеврејског народа који нису прихватили Христа. За њих Апостол каже: "Сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму" (Рим. 10, 2).
Права ревност је она која је разумна, јеванђелска, као ова коју је показао Спаситељ. Такву ревност и ми треба да имамо, разумну ревност. Ако њу будемо имали, избећи ћемо сваки фанатизам и сва претеривања. Нека би нам Господ помогао да и ми имамо исту ону ревност у врлини и према сваком добром делу коју је Он имао према дому Оца свога!

О бесконачној љубави Божијој
Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!

Смиреност – мајка врлина
Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила.
Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.

Живети по науци Еванђелској свакога дана, часа и минута
Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута.

Да не будемо робови греха!
Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха. Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха.
Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском. Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

Љубав нас уједињује са Богом
Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13).
Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина.
Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!

Царство Небеско је наша права Отаџбина и Домовина
Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога.
Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце.

А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха
А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха. Ђаво убацује у ум наш и срце наше зле мисли, грешне мисли. Ако се ми будемо трудили свом силом и снагом да те мисли одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто. Али, ако ђаво нађе у нама помоћнике своје и ми се будемо задржавали на тим грешним мислима, будемо их гојили, подгревали и оне буду расле и израсле у грех, сами ћемо бити одговорни. Више пута и ми, а поготову људи овога света, неверници, кажу: "Покажите нам Бога па ћемо и ми веровати". Не схватају, дакле, да је срце то огледало, то око којим се Бог може видети. А какво је наше и њихово срце, колико је помрачено гресима да се у њему не може огледати ни видети Бог Свесилни и Свечисти! То дакле, имати у виду

Будимо мудри и безазлени
Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови.
Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци. Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, а безазлени као голубови". "И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. Тои јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!

О нашем времену
Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству.
Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке.
Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога - "што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9), или муку вечну "где црв њихов не умире и огањ се не гаси" (Мк. 9, 44).

О идењу за Христом
Одбијање хришћанина да носи крст јесте одрицање од Христа. Не може се бити Христов ученик без спремности на тешкоће. Битно је да ми не стварамо тешкоће другима, а да тешкоће које долазе од света који "у злу лежи" свесно прихватимо, као пут, као крст свој. "Хајде", вели другом младићу "за мном". А он рече: Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца свога.
А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртве, а ти хајде за мном те објављуј Царство Божије. Отац тога младића још је био жив, а Господ каже за њега да је "мртав". За њега су мртви и они који су још живи у овом свету ако немају вере у Њега, и који живе по духу овога света, који у злу лежи и који ће проћи. Треба да имамо увек у виду то што су преци наши знали и веровали: да је боље бити мртав ради Христа и мртав у очима овога света, него бити мртав у очима Христовим. Ми треба да будемо тако одани Христу. То не значи да ми тражимо смрт. Правило хришћанског мучеништва јесте: не тражити мучеништво.
Ми не изазивамо мучеништво, али када дођемо пред питање - или одрицање од Христа или ће отићи глава, онда да изаберемо пут мајке Јевросиме, која каже своме сину: "Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!" Када умре за Христа, мртав човек је жив пред Богом и жив у Богу, у Царству Небеском. Мртав је пред Њим само онај који је грешник, који се не каје, и који у Њега не верује.

Dana 1. novembra 2009. godine preminula je +Mirka Shundich, voljena i postovana clanica nase srpske zajednice u Atlanti. Dugogodisnji stanovnik Mariete, Georgia, clan i osnivac Srpske Pravoslavne crkve Svetih Apostola Petra i Pavla u St. Petersburgu u Atlanti, Georgia , clanica izvrsnog odbora Crkvene uprave, Kola Srpskih Sestara (KSS) i uprave crkvenog hora St. Petra i Pavla. Predivna dama, odana hriscanka, darezljivog duha, omiljena medju mnogobrojnim prijteljima.

Cetrdesetodnevni pomen - Parastos za nasu dragu Mirku Shundich ce se davati u nasoj crkvi Svetih Apostola Petra i Pavla u Atlanti 13. decembra 2009. odmah posle Liturgije. Molimo vas da nam se pridruzite i svojim prisustvom uvelicate odavanje pomena zivotu i radu nase drage i velikodusne Mirke Shundich. Kolo Sestara ce organizovati rucak. Sav prihod ce biti za decu iz Nedeljne skole.

+Mirka Shundich, beloved and respected member of our Serbian parish in Atlanta , passed away on November 1, 2009. Long-time resident of Marietta, Georgia; a founding member of Sts. Peter & Paul Serbian Orthodox Church in Atlanta, Georgia; officer of the Church Executive Board, Kolo Srpskih Sestara (KSS) Board and Sts. Peter & Paul Choir Board. A remarkable lady, devout Christian, generous of spirit, with countless friends.

Please join us this Sunday, December 13, 2009 after the Liturgy, at the St. Peter & Paul Serbian Orthodox Church for a 40-Day Memorial Service of Ms. Shundich’s life, work and her generous, devoted and remarkable spirit. Serbian Sister Circle will prepare the lunch. All donations will benefit our Sunday School.

Kolo Sestre Sastanak
Kolo Srpskih Sestara nase zajendice ce odrzati sastanak u Nedjelju 20. Decembra sa pocetkom u 12:00. Molimo sve zene nase parohije, a posebno registrovane clanice Kola Srpskih Sestara da dodju i pomognu. Sve ideje su dobrodosle.

The Fasting Rules for Nativity Fast

November 27 - Strict Fast (Bread, Vegetables, Fruits)
November 28, 29 - Fish Allowed
November  30 - Food without Oil

December 1, 3, 4, 5, 6, 8, 10, 12, 13, 15, 17, 19, 20, 26, 27 - Fish Allowed
December 2, 9, 11, 16, 18, 23, 25, 30 - Strict Fast (Bread, Vegetables, Fruits)
December 7, 14, 21, 28 - Food without Oil
December 22, 24, 29, 31 - Food with Oil

January 1, 4 - Strict Fast (Bread, Vegetables, Fruits)
January 2, 3, 6 - Food with Oil
January 5 - Food without Oil

The Entry into the Temple of the Most-holy Theotokos
Commemorated on November 21/December 4
When the Most-holy Virgin Mary reached the age of three, her holy parents Joachim and Anna took her from Nazareth to Jerusalem to dedicate her to the service of God according to their earlier promise. It was a three-day journey from Nazareth to Jerusalem but, traveling to do a God-pleasing work, this journey was not difficult for them. Many kinsmen of Joachim and Anna gathered in Jerusalem to take part in this event, at which the invisible angels of God were also present. Leading the procession into the Temple were virgins with lighted tapers in their hands, then the Most-holy Virgin, led on one side by her father and on the other side by her mother. The virgin was clad in vesture of royal magnificence and adornments as was befitting the ``King's daughter, the Bride of God'' (Psalm 45:13-15). Following them were many kinsmen and friends, all with lighted tapers. Fifteen steps led up to the Temple. Joachim and Anna lifted the Virgin onto the first step, then she ran quickly to the top herself, where she was met by the High Priest Zacharias, who was to be the father of St. John the Forerunner. Taking her by the hand, he led her not only into the Temple, but into the ``Holy of Holies,'' the holiest of holy places, into which no one but the high priest ever entered, and only once each year, at that. St. Theophylact of Ohrid says that Zacharias ``was outside himself and possessed by God'' when he led the Virgin into the holiest place in the Temple, beyond the second curtain-otherwise, his action could not be explained. Mary's parents then offered sacrifice to God according to the Law, received the priest's blessing and returned home. The Most-holy Virgin remained in the Temple and dwelt there for nine full years. While her parents were alive, they visited her often, especially Righteous Anna. When God called her parents from this world, the Most-holy Virgin was left an orphan and did not wish to leave the Temple until death or to enter into marriage. As that would have been against the Law and custom of Israel, she was given to St. Joseph, her kinsman in Nazareth, after reaching the age of twelve. Under the acceptable role of one betrothed, she could live in virginity and thus fulfill her desire and formally satisfy the Law, for it was then unknown in Israel for maidens to vow virginity to the end of their lives. The Most-holy Virgin Mary was the first of such life-vowed virgins, of the thousands and thousands of virgin men and women who would follow her in the Church of Christ.


Saint Alexander Nevsky grand prince of Novgorod
Commemorated on November 23/ December 6
Alexander was the son of Prince Yaroslav. From childhood, his heart was directed to God. He defeated the Swedes on the river Neva on July 15, 1240, for which he received the appellation ``Nevsky'' [``of the Neva'']. On that occasion, Saints Boris and Gleb appeared to one of Alexander's commanders and promised their help to the great prince, who was their kinsman. Once, among the Golden Horde of the Tartars, he refused to bow down to idols or to pass through fire. Because of his wisdom, physical strength and beauty, even the Tartar Khan respected him. He built many churches and performed countless works of mercy. He entered into rest on November 14, 1263 at the age of forty-three. On this day, November 23, the translation of his relics to the town of Vladimir is commemorated.





The Venerable Alypius the Stylite
Commemorated on November 26/December 9
Alypius was born in Hadrianopolis, a city in Paphlagonia. From childhood, he was dedicated to the service of God. He served as a deacon with Bishop Theodore in the church in that city. But, desirous of a life of solitude, prayer and meditation, Alypius withdrew to a Greek cemetery outside the city. This was a cemetery from which people fled in terror, because of frequent demonic visions seen there. Alypius set up a cross in the cemetery and built a church in honor of St. Euphemia, who had appeared to him in a dream. Beside the church, he built a tall pillar, climbed on top of it, and spent fifty-three years there in fasting and prayer. Neither the mockery of men nor the evil of the demons was able to drive him away or cause him to waver in his intention. Alypius especially endured countless assaults from demons. Not only did the demons try to terrorize him with apparitions, but stoned him as well, and gave him no peace, day or night, for a long time. The courageous Alypius protected himself from the power of the demons by the sign of the Cross and the name of Jesus. Finally the demons were defeated and fled from him. Men began to revere him and come to him for prayer, consolation, instruction and healing. Two monasteries were built beside his pillar, one on one side for men and one on the other for women. His mother and sister lived in the women's monastery. St. Alypius guided the monks and nuns from his pillar, by example and words. He shone like the sun in the heavens for everyone, showing them the way to salvation. This God-pleaser had so much grace that he was often illuminated in heavenly light, and a pillar of this light extended to the heavens above him. St. Alypius was a wonderful and mighty miracle-worker in life, and also after his repose. He lived for one hundred years and entered into rest in the year 640, during the reign of Emperor Heraclius. His head is preserved in the Monastery of Koutloumousiou on the Holy Mountain.


The Holy Apostle Andrew the First-called
Commemorated on November 30/December 13
Andrew, the son of Jonah and brother of Peter, was born in Bethsaida and was a fisherman by trade. At first he was a disciple of St. John the Baptist, but when St. John pointed to the Lord Jesus, saying, Behold the Lamb of God! (John 1:36), Andrew left his first teacher and followed Christ. Then, Andrew brought his brother Peter to the Lord. Following the descent of the Holy Spirit, it fell by lot to the first apostle of Christ, St. Andrew, to preach the Gospel in Byzantium and Thrace, then in the lands along the Danube and in Russia around the Black Sea, and finally in Epirus, Greece and the Peloponnese, where he suffered. In Byzantium, he appointed St. Stachys as its first bishop; in Kiev, he planted a Cross on a high place and prophesied a bright Christian future for the Russian people; throughout Thrace, Epirus, Greece and the Peloponnese, he converted multitudes of people to the Faith and ordained bishops and priests for them. In the city of Patras, he performed many miracles in the name of Christ, and won many over to the Lord. Among the new faithful were the brother and wife of the Proconsul Aegeates. Angered at this, Aegeates subjected St. Andrew to torture and then crucified him. While the apostle of Christ was still alive on the cross, he gave beneficial instructions to the Christians who had gathered around. The people wanted to take him down from the cross but he refused to let them. Then the apostle prayed to God and an extraordinary light encompassed him. This brilliant illumination lasted for half an hour, and when it disappeared, the apostle gave up his holy soul to God. Thus, the First-called Apostle, the first of the Twelve Great Apostles to know the Lord and follow Him, finished his earthly course. St. Andrew suffered for his Lord in the year 62. His relics were taken to Constantinople; his head was later taken to Rome, and one hand was taken to Moscow.


The Venerable Sava the Sanctified
Commemorated on December 5/December 18
The unknown village of Mutalaska, in the province of Cappadocia, became famous through this great luminary of the Orthodox Church. Sava was born there of his parents John and Sophia. At the age of eight, he left the home of his parents and was tonsured a monk in a nearby monastic community called Flavian's. After ten years, he moved to the monasteries of Palestine and remained longest in the Monastery of St. Euthymius the Great (January 20) and Theoctistus. The clairvoyant Euthymius prophesied of Sava that he would become a famous monk and a teacher of monks and that he would establish a lavra greater than all the lavras of that time. After the death of Euthymius, Sava withdrew to the desert, where he lived for five years as a hermit in a cave shown to him by an angel of God. Afterward, when he had been perfected in the monastic life, he began by divine providence to gather around him many who were desirous of the spiritual life. Soon, such a large number gathered that Sava had to build a church and many cells. Some Armenians also came to him, and for them he provided a cave where they would be able to celebrate services in the Armenian language. When his father died, his aged mother Sophia came to him, and he tonsured her a nun. He gave her a cell located at a distance from his monastery, where she lived a life of asceticism until her death. This holy father endured many assaults from all sides: from those who were close to him, from heretics, and from demons. But he triumphed over them all: those close to him, by kindness and indulgence; the heretics, by his unwavering confession of the Orthodox Faith; the demons, by the sign of the Cross and calling upon God for help. He had a particularly great struggle with demons on Mount Castellium, where he established his second monastery. In all, Sava established seven monasteries. He and Theodosius the Great, his neighbor, are considered to be the greatest lights and pillars of Orthodoxy in the East. They corrected emperors and patriarchs in matters of the Faith, and to everyone they served as an example of saintly humility and the miraculous power of God. After a toilsome and very fruitful life, St. Sava entered into rest in the year 532, at the age of ninety-four. Among his many wondrous and good works, let it at least be mentioned that he was the first to compile the Order of Services for use in monasteries, now known as the Jerusalem Typicon.

Saint Nicholas the Wonderworker, Archbishop of Myra in Lycia Commemorated on December 6/December 19
This glorious saint, celebrated even today throughout the entire world, was the only son of his eminent and wealthy parents, Theophanes and Nona, citizens of the city of Patara in Lycia. Since he was the only son bestowed on them by God, the parents returned the gift to God by dedicating their son to Him. St. Nicholas learned of the spiritual life from his uncle Nicholas, Bishop of Patara, and was tonsured a monk in the Monastery of New Zion founded by his uncle. Following the death of his parents, Nicholas distributed all his inherited goods to the poor, not keeping anything for himself. As a priest in Patara, he was known for his charity, even though he carefully concealed his charitable works, fulfilling the words of the Lord: Let not thy left hand know what thy right hand doeth (Matthew 6:3). When he gave himself over to solitude and silence, thinking to live that way until his death, a voice from on high came to him: ``Nicholas, for your ascetic labor, work among the people, if thou desirest to be crowned by Me.'' Immediately after that, by God's wondrous providence, he was chosen archbishop of the city of Myra in Lycia. Merciful, wise and fearless, Nicholas was a true shepherd to his flock. During the persecution of Christians under Diocletian and Maximian, he was cast into prison, but even there he instructed the people in the Law of God. He was present at the First Ecumenical Council of Nicaea [325] and, out of great zeal for the truth, struck the heretic Arius with his hand. For this act he was removed from the Council and from his archiepiscopal duties, until the Lord Christ Himself and the Most-holy Theotokos appeared to several of the chief hierarchs and revealed their approval of Nicholas. A defender of God's truth, this wonderful saint was ever bold as a defender of justice among the people. On two occasions, he saved three men from an undeserved sentence of death. Merciful, truthful, and a lover of justice, he walked among the people as an angel of God. Even during his lifetime, the people considered him a saint and invoked his aid in difficulties and in distress. He appeared both in dreams and in person to those who called upon him, and he helped them easily and speedily, whether close at hand or far away. A light shone from his face as it did from the face of Moses, and he, by his presence alone, brought comfort, peace and good will among men. In old age he became ill for a short time and entered into the rest of the Lord, after a life full of labor and very fruitful toil, to rejoice eternally in the Kingdom of Heaven, continuing to help the faithful on earth by his miracles and to glorify his God. He entered into rest on December 6, 343.


St. Spyridon the Wonderworker of Tremithon
Commemorated on December 12/December 25
The island of Cyprus was both the birthplace and the place where this glorious saint served the Church. Spyridon was born of simple parents, farmers, and he remained simple and humble until his death. He married in his youth and had children, but when his wife died he devoted himself completely to the service of God. Because of his exceptional piety, he was chosen as bishop of the city of Tremithus. Yet even as a bishop he did not change his simple way of living, handling his livestock and cultivating his land himself. He used very little of the fruits of his labor for himself; instead, he distributed a greater share to the needy. He manifested great miracles by God's power: he brought down rain in time of drought, stopped the flow of a river, raised several people from the dead, healed Emperor Constantius of a grave illness, saw and heard angels of God, foresaw future events, discerned the secrets of men's hearts, converted many to the true Faith, and did much else. He took part in the First Ecumenical Council in Nicaea [325], and he brought many heretics back to Orthodoxy by his simple and clear expositions of the Faith as well as by his mighty miracles. He was so simply dressed that once, when he wanted to enter the imperial court at the invitation of the emperor, a soldier, thinking that he was a beggar, struck him on the face. Meek and guileless, Spyridon turned the other cheek to him. He glorified God through many miracles, and was of benefit, not only to many individuals but also to the whole Church of God. He entered into rest in the Lord in the year 348. His miracle-working relics rest on the island of Corfu, and even today they glorify God with many miracles.

Хришћански пост

Хришћански пост води порекло од Исуса Христа. Он је сам постио, говорио о посту и рекао да ће Његови ученици постити. Свето писмо сведочи да су апостоли и први хришћани постили, а тако је било кроз сву историју цркве до данас. "Пост је све свете руководио у животу по Богу" (св. Василије Велики).
Циљ поста је очишћење тела, јачање воље, уздизање душе изнад тела, а више од свега, прослављање Бога и поштовање Његове свете заповести, још у рају изречене.
Прави пост има две стране, телесну и духовну и састоји се како у уздржању од мрсне хране, тако и у уздржању од рђавих мисли, жеља и дела, умножавању молитава, доброчинства и вршењу свију еванђелских врлина. Стога свети Василије Велики опомиње: "Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела".

Шта је свети храм?
Храм је дом Божији - мјесто молитве. Он је због тога најсветије мјесто на земљи на којем се окупљају вјерници на молитвену заједницу са Богом. Он је иконостасом подјељен на олтар и лађу храма. Олтар је у православним храмовима окренут ка истоку, јер Христос као ''свјетлост свијету '' долази из вјечне славе у овај свијет страдања да би ослободио '' оне под законом '' и увео их у Царство небеско. У олтару свештенослужитељи врше свакодневна богослужења, па самим тим и најсветију жртву Христову –света тајна Евхаристије ( Литургија ), а чији су учесници сви они који молитвено учествују у богослужењу Лађа храма има праобраз у лађи која је послужила Ноју и његовој породици да се спасу од потопа. У лађи храма током богослужења и у другим приликама стоје вјерни и молитвено се обраћају Господу. Сабрани у молитвену заједницу они постају организам Цркве живе, којој је глава сам Господ Исус Христос. Ако је Истина и спасење једино у Христу, онда је она и у Цркви коју је Он основао, а Црква (заједница вјерних) гради храм – цркву (грађевину) у којој траје '' узајамно служење Бога људима и људи Богу '' ( о.Јован Кронштатски )
Како ући у свети храм?
Сваки долазак у храм, без обзира на разлог истом, треба да буде повезан са оним позивом који свештенослужитељ упућује вјернима током св. богослужења: '' Са страхом Божијим, вјером и љубављу приступите ''. Овај позив нас учи да је храм дом Божији и да нам је неопходна вјера и љубав за улазак у исти. Тако у храм треба да уђемо са побожношћу, пристојно обучени, без цигарете или жвакаће гуме у устима... Крсни знак је прва радња коју вршимо при уласку у храм. Посебно је важно да то учинимо правилно тј. како то налаже православна Црква.

СВЕТИ ОЦИ О ПОСТУ
Пост је старији од закона ... Он је установљен у рају. Пошто нисмо постили, избачени смо из раја. Зато да постимо, да бисмо поново ушли у рај. Пост не ограничавај само на уздржавање од јела, већ и на одрицање од зла (Василије Вел.)
Тјелесни пост је потребан, јер њиме умртвљујемо страсти, али је он без душевног поста ништаван (Тихон Задонски)
Прави пост, који се састоји у уздржавању од сваког гријеха и чињењу добрих дјела, треба да практикујемо цијелог живота. (Јован Златоуст).

СВЕТО ПИСМО
Свето писмо или Библија је збирка светих књига Старог и Новог завјета.
Књиге Новог завјета
Нови завјет је практично једна књига, јер се односи на један централни предмет од прве до последње стране. To je једна изузетна личност, тј. наш Господ и Спаситељ Исус Христос. Нови завјет се састоји од двадесет и седам књига. Свака од њих може се назвати књигом према важности, а не према обиму. Међу њима cy и неке посланице апостола које садрже само једну штампану страницу.
Књиге Новог завјета cy:
1. Четири Јеванђеља: од св. Матеја, од св. Марка, од св. Луке и од св. Јована;
2. Дјела апостолска;
3. Четрнаест посебних посланица св. Павла и Седам Саборних посланица: од св. Јакова — 1, од св. Петра — 2, од св. Јована — 3 и од св. Јуде — 1;
4. Откривење или Апокалипсис св. Јована Богослова.
- Ријеч Јеванђеље је превод грчке ријечи ЕВАНГЕЛИОН. — Евангелион значи добра вијест или блага вијест. Оно је названо тако по личности Исуса Христа, који је САВРШЕНА ДОБРОТА и САВРШЕНА НОВИНА у људској историји. Ријеч Евангелион у Новом завјету је први употребио сам Господ Исус, који је рекао људима у првој својој бесједи: „Покајте се и вјерујте јеванђеље" (Марко 1, 15).
Из четверојеванђеља сазнајемо да cy се испунила сва обећања која је Бог дао људима у Старом завјету и да cy се сва пророштва од Адама па надаље испунила у лицу Исуса Христа.
Оно нас учи, с једне стране, о савршеном карактеру Исуса Христа, далеко савршенијем него што ико од нас може да замисли, о Његовој племенитости и савршеној љубави према људима, о Његовој готовости да опрости и помогне, о Његовој понизности и спољном сиромаштву, о Његовом жртвовању и страдању ради људи; и, с друге стране, о Његовом савршеном Божанству, о Његовом натприродном рођењу, натприродним дјелима, натприродној премудрости, сили и љубави, о Његовом натприродном васкрсењу и натприродном вазнесењу.
- Из јеванђеља се учимо сазнању свих основних истина о нашем Спаситељу и спасењу. Поредећи јеванђеља с осталим књигама Новог завјет бисмо могли рећи да је оно Књига основних истина.
Из дјела Апостолских и посланица учимо се о силаску Светога Духа на апостоле, о непрестаној дјелатности апостола у проповједању Јеванђеља о Христу, организовању Цркве, чињењу чуда у име Исуса Христа, и, такође, учимо се о животу првих хришћана и хришћанских општина. Књигу Дјела апостолских у поређењу с јеванђељима бисмо могли назвати - примјена основних истина садржаних у јеванђељима.
Из апостолских посланица учимо се објашњењу основних истина садржаних у јеванђељима.
Из књиге Откривења св. апостола Јована Богослова учимо о тешкој борби Цркве против свих звијери свијета и о крајњем триумфу Христа, Јагњета Божјег, над свим силама таме.

ВЈЕРСКИ ЖИВОТ У ПРАКСИ
Многи вјерници постављају питање о потреби честог примања свете тајне причешћа. Христос каже: Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни (Јн 6,54). Значи – услов нашег спасења је причешћивање. Христове ријечи на Тајној вечери: ''Узмите, једите ... Узмите, пијте ...'' (Мт.26,26-28) су заповјест о причешћу. То треба да чинимо стално, а не повремено. Најмање четири пута годишње (велики постови) треба да се причестимо. Често причешћивање показује да је наша заједница са Христом жива и да држимо заповјест о причешћу. Наравно, светој тајни причешћа претходи припрема.
Хришћани су дужни да живе светим животом и да се стално припремају за примање свете тајне причешћа.

Божићни пост

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 - дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.
Антиохијски патријарх Валсамон је писао, да "је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо ...од 15 дана новембра". Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 14/27. новембра и траје до 24. децембра/6. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост.
Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.
Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.
* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.
* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: "Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби".
* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: "Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће". Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.
* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.
* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.
* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он "највећи од рођених од жене".
* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.
* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.
* Пост је моћно оружје против демона. "Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом", рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.
Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно - тамо где је истина, и тамо где је лаж.
Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља".
Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. "Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ - тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима".
Према речима Симеона Солунског, "пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти".
Свети Фотије патријарх Цариградски каже:
"Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."
Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!

Who is The Orthodox Christian?

The Orthodox Christian belongs to the Body of Christ, the Church of Christ. This Eastern Orthodox Church is organically the same congregation (or ecclesia) which was born at the outpouring of the Holy Spirit in Jerusalem on Pentecost, a direct continuation from the Apostles by laying on of hands from each generation of priests to the next. The Orthodox Christian recognizes the rich Christian heritage and proclaims that he belongs to this Church, which corresponds to the Church of the Apostles as does a grown-up person correspond to a picture taken of him as a child.
The Orthodox Christian has been baptized in the name of the Holy Trinity and follows the ideals and beliefs of both the Scriptures and Sacred Tradition. He believes in a living and loving God, Whose Grace protects and guides him in the path of redemption. He believes that God has revealed Himself in the Bible through the Prophets and especially in the Person of Jesus Christ, His only-begotten Son who is man's Savior. He especially believes in the Incarnation of Christ as God-Man, in His Crucifixion and Resurrection, in His Gospel and Commandments, and in the world to come.

Манастири - Цркве/ Monasteries and churches

Glozhene Monastery

According to the monastery’s annals, the cloister was built in the 13th century by the Ukrainian prince Glozh, who settled in the area with the agreement and help of the Bulgarian king Ivan Assen II. Close to the village of Glozhene (named after him) and the river of Cherni Vit, Prince Glozh established a cloister, dedicated to St George the Victorious, an icon of whom he carried with him on all the way from the Ukrainian lands. According to the legend, shortly after the establishment of the monastery, the icon repeatedly disappeared from the cloister, only to be found later on a hill not far away from the village where currently lies the present-day monastery. Those inexplicable disappearances of the icon were interpreted by the monks as a god’s sign that the monastery had to be moved to the hills, which they eventually did in the end of the 14th century. For a short period of time, the two monasteries existed and functioned in parallel, connected by an underground tunnel. This underground shortcut was used more than once by the Apostle of Freedom, Vassil Levski as an escape route while fleeing from his Ottoman persecutors. Unfortunately, the tunnel was filled up and became unusable after an earthquake in 1928. Besides Vassil Levski, the monastery also hosted the famous Bulgarian man of letters, Vassil Drumev, King Ferdinand, who is a baptised catholic, ordered that the passionate orthodox Drumev was kept into custody in the monastery after a religion-based clash between the two. Drumev was kept prisoner in the monastery over 15 months, during which his diet consisted of salted fish and fresh water, complemented by other food given him secretly by the pitiful monks through an unnoticeable hole in the ceiling. Vassil Drumen was set free after the fall of the Stambolov government.
The monastery church was beautifully decorated with wall paintings, which unfortunately existed only until 1913 when an earthquake ruined completely the church. The present-day church was built in 1951 in the place of the preceding one and represents a relatively narrow but a high building.

Dryanovo monastery

It is believed that the first monastery in this place was founded some 2km to the north of the present-day buildings, in an area called The Little St Archangel. Its founders were two rebel boyars of the then-capital city of Turnovo –the Assen and Petar brothers. In the 14th century, the holy place was one of the main centres of Hesychasm and sheltered many monks. At the beginning of the 15th century, the monastery was destroyed by the invading Ottoman troops. Later on, it was reconstructed on a neighbouring site, known as the Big St Archangel, but the fate of this monastery was no happier than that of its predecessor. The Dryanovo monastery was restored anew at the end of the 17th century, this time in its present-day place. The main church of that time had a single nave and was half-hidden in the ground. It was standing very near to the present-day church; besides it, there was also a secondary shrine.
The renovation of the monastery was started at the time of father Rafail, during the 40es of the 19th century. The current residential buildings rising from the side of the river were built at that time, while the new church was finished in 1845. Gradually, the renovated Dryanovo monastery became a religious and cultural centre and one of the largest and well-kept cloisters in the region of Turnovo.
Dryanovo monks took active part in the Bulgarians’ uprisings and plots against the Ottoman rule. One of the main quarters of the Bulgarian Central Revolutionary Committee in Turnovo was located exactly in the monastery and famous rebel leaders such as Vassil Levski and Georgi Izmirliev were often to be found there. There was a secret storeroom for food and arms, which was the reason why rebel leaders Priest Hariton and Bacho Kiro used the monastery as their fortress at the time of the April uprising. Only a small number of the Bulgarian rebels survived the battle with the Turkish troops, while the monastery was again set on fire with the church being the only building that is left relatively intact. The most recent reconstruction of the complex was carried out shortly after the Liberation. A new residential part and a museum were added to the existing buildings. The bell-tower was erected in 1925.

Basarbovo Monastery

The earliest historical records for the monastery date back to the 15th century and are found in some Ottoman Empire’s tax registers. A description of a land property (so-called “timar”), owned by the Wallachian leader Ivanko Basarab, father-in-law of Tsar Ivan Alexander, is found in one such register. This “timar” is the first written document that mentions the name of the village of Basarbovo as “the Basarab monastery”. In 1911, a Committee on Historical Remains was established at the National Archeological Museum in Sofia with its main task being the elaboration of an archeological map of Bulgaria. The famous Czech traveler, Karel Skorpil, who had carried out scientific trips across Bulgaria in 1887 and 1892, was invited onboard for the job. In 1912, Skorpil set off on a trip down the Lom rivers, visiting and describing the Basarbovo monastery.
The year, in which the monastery was left without permanent dwellers during the Ottoman rule of Bulgaria, is not known. The then-future bishop of Smolyan, Tihon, took care of the monastery in 1919, while in 1937, a monk named Hadji Hrisant from the Preobrazhene monastery settled there and started to restore the monastery. A Committee for the Construction of a “St. Dimitrii of Basarbovo” Chapel was established the same year. The first job of the committee was to build a monk’s cell in the fenced yard of the monastery. The cell was consecrated on May 14, 1937 but it existed only until 1940 when it was destroyed by a flood. After the flood, Father Hrisant started to raise donations for the monastery and within a month, he raised enough funds for the construction of two cells against the church. They were finished on August 30, 1940.
The saint, whose name the monastery carries, is mentioned by St Paisii Hilendarski in his “Slav-Bulgarian History”. St. Dimitrii of Basarbovo was born in 1985 and lived a simple life of a layman. After he died, his relics were transferred to the village of Basarbovo and reportedly helped to heal many a man. During the 1768-1774 Russian-Turkish War the relics were transported by General Peter Saltikov to Bucharest and placed with the Metropolitan (currently Patriarch’s) church “St. St. Constantine and Elena” where they are still to be found.
At present, the Basarbovo rock monastery is still functioning, and is well kept and taken good care of. Pilgrims enter a planted yard, while a path leads to a well, dug by Reverend Dimitrii himself. Two rooms and a cave-refectory built in 1956 are situated at the foot of the rocks. 48 stairs lead to a rock landing. A niche, in which Reverand Dimitrii slept according to the legend, can be seen there. To the right, visitors can see the rock church with a carved wooden iconostasis, made in 1941. A large icon of the saint, where he is depicted at full height surrounded by 10 scenes of life with inscriptions in Romanian (with Cyrillic letters) and Greek, hangs next to it. Other stone stairs lead to a natural cave, where monk Hrisant was buried. Later, the cave sheltered the bones of other deceased monks of the monastery. Some years ago, the bones were buried in the monastery’s graveyard, while the bone-vault currently hosts a museum exhibition.

Vrontisi monastery

This is one of Crete s most famous monasteries. It played an important role during the years of the Cretan Renaissance, both in the letters and the arts, and, during the last centuries of Venetian rule, it was known for its many scholars, artists and venerable monks.
The names of famous manuscript copyists, painters and teachers are linked to the monastery and its surroundings. Michalis Damaskinos, Crete s most important Byzantine artist, painted here six of his masterpieces, and, according to tradition, El Greco himself spent some time as a student in the monastery s workshops.
The Vrontisiou Monastery, 50 kilometres away from Heraklion, lies on the south slope of the Psiloritis Mountain, a little to the north-west of the village of Zaros. It is not known when exactly the monastery was founded and by whom, but it is generally believed it was founded during the Second Byzantine Period (tenth to thirteenth centuries).
Vrontisiou Monastery reaches its highest cultural development under the Venetians. The Turkish invasion in 1669 marks the beginning of its decline and the monastery is violently attacked by the Turks during the periods of Cretan rebellion.
In spite of the fact that the walls of the monastery are practically completely destroyed, they still retain their fortress look and the church stands in the middle, with its double nave dedicated to Saint Anthony and to the Apostle Saint Thomas .
Outside the monastery walls, under everlasting plane-trees, there is a beautiful fountain, one of the islands most important outdoor sculptures, a unique heirloom of its time. It represents Adam and Eve in relief and water pours out from the mouths of three lions. The present-day entrance to the monastery is new, but one can still distinguish the old one with its impressive central arch.
The bell-tower is independent from the church and bears the influence of the catholic style of the time. In the interior of the church, along the walls of the double nave, some of the remarkable wall paintings are still visible: among them, the one showing Saint Simeon Theodochos holding the Holy Child is outstanding. Equally remarkable, among the many interesting paintings on the iconostasis, is the representation of the Vine by the artist Angelos, one of the most famous paintings of the Cretan School.
The disasters that hit the monastery, particularly in the 19th century, have destroyed a vast number of relics, leaving us only enough to realise the great role it played as one of leading centres during the Cretan Renaissance.

Calendar

Divine Liturgies on Sundays and Feastdays at 10am. Svete liturgije pocinju svake nedelje i praznikom u 10am.

Vespers Services on Saturdays at 6pm - Vecernje Molitve svake Subote pocinju u 6 PM

There might be slight changes in the calendar. Please, call Father Sasa to verify the schedule.

This Month in Orthodoxy
http://www.atlantaserbs.com/learnmore/ThisMonthInOrthodoxy-December.htm

CHURCH BOARD 2009 Church Board President Carol Chatham 1st Vice President Dragan Opacic 2nd Vice President Slavko Kapetanovic Secretary Marijana Surla Financial Secretary Manuela Mileta Treasurer Olivera Ninkovic MEMBERS AT LARGE Miroslav Misic Momir Mrsic Sinisa Ninkovic Borislav Grba

SERBIAN SISTERS CIRCLE - BOARD 2009 President: Jovanka Loncaric Vice President: Milana Vujic Saulnier Secretary: Maja Radovic Treasurer: Dafina Caribrodska NADZORNI ODBOR Member: Danijela Culum Member: Vesna Gambiroza Member: Ankica Misic