U ovom broju / In This Issue:

• Епископ нишки Г. Иринеј изабран за новог Патријарха српског
• Чудотворна Корено-Курска Икона Мајке Божје / The Wonderworking Kursk-Root Icon of the Mother of God February 7th at 4:30 PM
• Krajisko Vece u Crkvi Sv. Petra i Pavla 6. februar u 8 uvece do kasno u noc
• The Fasting Rules for Easter Fast 2010
• Kolo Sestre Generalna Skupstina/ General Assembly - February 21st, 2010
• IN MEMORIAM
• On Fasting and Communion by Serbian Patriarch PAVLE
• Preparation for Confession by St. John of Kronstad
• Однос према ближњем
• Манастири - Цркве/ Monasteries and churches
• This Month in Orthodoxy
• Church Calendar for February 2010
• Church Board / Kolo Sestre

Епископ нишки Г. Иринеј изабран за новог Патријарха српског

22. јануар 2010 - 16:50
 Данас је на Изборном сабору епископа Српске Православне Цркве изабран нови Патријарх српски.
У раним јутарњим часовима Његово Високопреосвешетнство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, мјестобљуститељ Патријарашког трона, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви. Високопреосвећеном су саслуживали Епископи: Осечко-пољски и барањски Г. Лукијан, Шумадијски Г. Јован, Аустралијско-новозеландски Г. Иринеј, са викарним епископима Липљанским Г. Теодосијем и Моравичким Г. Антонијем.
После Свете Литургије Владике су се сакупиле у Патријарашком двору. Заседању су претходиле консултације пред изборну процедуру. На изборном сабору председавао је Епископ шабачки Лаврентије, најстарији по рукоположењу Епископ Српске Православне Цркве. Свети Архијерејски Сабор има 44 члана, а 34 епископа испуњавали су услов да буду кандидовани за новог Патријарха српског. Тајним гласањем Епископи су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, који су добили више од половине гласова чланова Изборног сабора. У првом кругу кандидат за Патријарха је постао Митрополит-црногорско приморски Г. Амфилохије, у другом кругу Епископ нишки Г. Иринеј, а трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био је Епископ бачки Г. Иринеј.
Ова тројица кандидата су добили натполовичну већину приликом четири круга гласања. Са светог Јеванђеља коверат са именом Патријарха изабрао је Високопреподобни архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавине (Митрополија загребачко-љубљанска).
Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу Пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г. Иринеју, који се обратио својој браћи Архијерејима истакавши да је његов избор био воља Божја и воља Светог Архијерејског Сабора и да ће он радити на Њиви Господњој у сарадњи са свим Епископима Српске Цркве.
Звона на Саборној цркви огласила су се око 14 часова и 15 минута означавајући да је изабран 45. Патријарх српски.
Епископ бачки Иринеј је, на конференцији за новинаре, рекао да је нови Патријарх изабран у складу са процедуром која је на снази у Српској Православној Цркви, на канонски и законит начин. Такође је казао да је избор текао хармонично, у атмосфери братске љубави и међусобног разумевања свих Епископа у Сабору.
Света Архијерејска Литургија, на којој ће бити извршено устоличење Његове Светости Патријарха српког Г. Иринеја почеће сутра у Саборној цркви у 9 часова, а накнадно, када се стекну сви услови, биће извршено свечано увођење у трон Патријараха српских у Пећкој Патријаршији, историјском седишту поглавара Српске Православне Цркве.

Биографија новоизабраног Патријарха српског Г. Иринеја
Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј.
Истога месеца на дан Св. Петке 27.октобра 1959. у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха Српског са титулом епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за епископа нишког где се до данас налазио.
Патријарх Иринеј је био вредан делатник као Епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, јер је стари који се налазио преко пута Саборне цркве срушен 1947. године. По пројекту Александра Радовића на падинама Делијског виса изграђен је храм посвећен Светом Сави првом архиепископу српском и оцу нације српске, а темеље храма је осветио епископ нишки г.г. Иринеј. Црква Св. Саве је у многоме инспирисана хиландарским храмом (Милутиновом црквом). Грађена је као триконхосна базилика са централним кубетом које носе пиластри. Изнад припрате се налазе два мања кубета. Са западне стране је дозидан улазни трем слично Лазаревој припрати у Хиландару, с тим што је овај трем отворен и застакљен полуобличастим сводовима. Поред цркве сазидан је веома леп конак.
Године 1997. постављен је камен темељац за нову цркву која је почела да се гради на новом нишком гробљу и биће посвећена воздвижењу часног крста. Освећење темеља извршио је епископ нишки г.г. Иринеј. На Лазареву суботу (Врбица) 03.04.1999. године, у новом нишком булеварском насељу, у парку на тргу Светих Константина и Јелене поред школе Свети Сава, извршено је постављење и освећење темеља нове цркве. Освећење је извршио владика нишки г.г. Иринеј са свештенством. Пројекат цркве урадио је архитекта Јован Мандић. Црква има елементе рашке градитељске школе, мада је помало неуобичајена реализација таквог храма са два звоника. Црква је посвећена Св. цару Константину и његовој мајци царици Јелени (што је уједно и нишка градска слава). Храм се налази на дивном месту у може се рећи централном градском парку, и свакако ће допринети лепшем изгледу целог амбијента. Овој цркви гравитира огромно насеље од око 80 000 људи. Изградњом ове цркве био би у многоме ублажен проблем недостатка православних храмова, а становници ових насеља неће морати недељом и другим празницима да пешаче 3-4 километра до најближе цркве.
И по другим деловима епархије нишке видљива је велика грађевинска активност, како на изградњи нових, тако и на обнови постојећих храмова и манастира. Моментално се диже приближно 40 храмова на територији нишке епархије. Приближно овом броју је и број цркава које се обнављају.
Године 1998. је први пут после 50 година за храмовску славу нишке Саборне цркве, Духове, обновљена је велика литија улицама града Ниша.
Народ се све више враћа својој мајци цркви. Људи, отргнути 50 година од своје цркве, буде се, крштавају се и у све већем броју венчавају у цркви. Многима од њих црква постаје други дом. Са своје стране Епархија све интензивније делује на успостављању раскинутих веза са народом. Нишки свештеници су, све чешће, радо виђени гости нишких домова. У оквиру нишке епархије веома активно делује епархијски хор Бранко. Одржавају се све интензивнији часови веронауке, како за децу тако и за одрасле. Видна је издавачка активност, како појединих манастира тако и цркава у оквиру Епархије.

Чудотворна Корено-Курска Икона Мајке Божје
Чудотворна Корено-Курска Икона Мајке Божје ’’Знаменије’’ доћи ће у наш свети храм у недјељу, 7.фебруара у 4:30 (p.m.) часова (једини могућ термин). Служиће се молебан и акатист Пресветој Богородици. Курско-Корену икону је извезао из Русије у Србију 1919. године Архиепископ курски и обојански Теофан. На молбу генерала Врангела она је на кратко враћена у Русију и остала на Криму до опште евакуације Бијеле армије 1920. године. Након тога Курско-Корена икона је опет пренијета у Србију, гдје је боравила до 1944. године.
Митрополит Анастасије (Грибановски) је превезао светињу у Њемачку, а одатле 1957. године у САД. Од тада Курска икона борави у храму који јој је посвећен, при Архијерејском синоду Руске заграничне цркве у Њујорку.


The Wonderworking Kursk-Root Icon of the Mother of God
The Wonderworking Kursk-Root Icon of the Mother of God will be in our parish church on Sunday, February 7 at 4:30 p.m.(the only available time). A moleban and akathist hymn will be served.

The Fasting Rules for Easter Fast 2010

February 15 - Full abstention from food
February 16, 18, 23, 25 - Food without Oil
February 17, 19, 22, 24, 26 -  Strict Fast (Bread, Vegetables, Fruits)
February 20, 21, 27, 28 - Food with Oil

March 1, 3, 5, 8, 10, 12, 15, 17, 19, 22. 24, 26, 29, 31 - Strict Fast (Bread, Vegetables, Fruits)
March 2, 4, 9, 11, 16, 18, 23, 25, 30 - Food without Oil
March 6, 7,  13, 14, 20, 21 - Food with Oil
March  27 - Caviar Allowed
March  28 - Fish Allowed

April 1 - Food without Oil
April 2 - Full abstention from food
April 3 - Food with Oil

Kolo Sestre Generalna Skupstina/ General Assembly - February 21st, 2010
- Serbian Sister Circle will organize General Assembly on February 21st at the church, after the Divine Litrurgy. We are asking all ladies from our Parish to attend, especially registered Kolo Sisters in good standing and help us elect new Kolo Board. All ideas and recommendations are welcome.
- Kolo Srpskih Sestara nase zajendice ce takodje odrzati Godisnju skupstinu u nedelju 24. januarau crkvi odmah posle Svete Liturgije. Molimo sve zene nase parohije, a posebno registrovane clanice Kola Srpskih Sestara da dodju da izaberemo Upravu Kola za narednu godinu.

IN MEMORIAM:

With big sadness and grief we are letting you know that Mr. Dusan Mijatovic, recently passed away. Mr.Dusan Mijatovic passed away on January 1st, 2010. Our sincere condolences to his family: wife Jovanka, daughter Olivera, son Sinisa and Sinisa's wife Sanja and kids Kristina, Jovana and Stefan and friends.

Sa velikom tugom i bolom Vas obavestavamo da je nas veliki prijatelj ,veliki covjek i gospodin Dusan Mijatovic preminuo 1. januara 2010.godine. Izrazavamo nase najiskrenije saucesce njegovoj porodici: supruzi Jovanki, kcerki Oliveri, sinu Sinisi i njegovoj supruzi Sanji i njihovoj djeci Kristini, Jovanu i Stefanu i mnogobrojnim prijateljima.

On Fasting and Communion by Serbian Patriarch PAVLE
What Holy Communion means to the spiritual life of a Christian is described in the words of our Lord: "I am the living Bread which came down from Heaven. If anyone eats of this bread, he will live forever... unless you eat the flesh of the Son of Man and drink His blood, you have no life in you. Whoever eats my flesh and drinks my blood has eternal life, and I will raise him up at the last day. For my flesh is food indeed, and my blood is drink indeed."
With deep faith in these words of the Lord, the early Christians anxiously approached Holy Communion, not because of some requirement, but from an immediate awareness that there was no spiritual life without Him. Just as one is not ordered to breathe, but spontaneously knows that without air he would suffocate and die. The early Christians attended all the Sunday and Holiday liturgies and at the Deacon's invitation - with the fear of God and with faith, draw near , all the faithful lined up and received Holy Communion. They were convinced that they were attaining the deepest mystery of our faith and the holiest gift of God's mercy. They tried to approach the all-holy and most pure God in Holy Communion with purity of heart and soul.
They were called "holy" and they were truly holy for they protected themselves from every sin and they knew that "he who sins is a slave to sin", that sin turns a person away from God, corrupts the soul and makes it incapable of receiving Holy Communion. One who fell into sin would immediately raise himself up through confession, cleansing his soul so that he would not commune unworthy. "For he who unworthy eats and drinks the Bread and Cup of life drinks condemnation." At that time the early Christians kept all the tradition of the fast, understanding that fasting is a holy institution from the Old Testament. God ordered the fasting periods as an everlasting plan. In the New Testament Jesus Christ Himself fasted and taught His Disciples to fast. The Apostles and Saints also kept this. The fasting periods were practiced at certain times as needed and Communion was administered regularly in the fasting seasons as well as when meat and dairy foods were used. During the fasting seasons they fasted and communed, during non fasts, they ate and communed just like the clergy do today. In the early Church there was no special preparation for Communion, nor was a fast considered as the only means for Communion. The preparation for Holy Communion was life-long process of keeping the commandments and guarding against all sin.
For the first 300 years of the persecution of the Christian Church, this was the procedure kept by the clergy and laity and only those who had deep faith in the Heavenly Kingdom were ready to sacrifice all to obtain salvation. Christian morality at that time was on a high level. Then after freedom was declared in the year 313 under the rule of King Constantine, there was a movement in the Church of those "who did not find their treasures hidden in the field and were not ready to sell everything to buy that field (St. Matthew 13,44). At this behavior the level of morality of the Christians fell to a low standard. Many still approached Holy Communion regularly but without a serious commitment to Him. Others began to delay their trip to the Holy Chalice with the excuse of not enough preparation. But the effort of soul cleansing was only from time to time for a few days before Holy Communion. Even this practice became harder for them and they further delayed their preparation and their receiving of Communion until it happened that they communed only four times a year and it gradually became even less.
In view of this situation, according to St. John Chrysostom, the Church established the forty day fast before Pascha. Realizing the danger that comes from such habits, the Holy Fathers ordered forty days of fasting that we all cleanse ourselves carefully through prayer, charity, fasting, vigils and tears. In this manner we may approach Holy Communion with a clear conscience as much as possible. As for the others, the Church Fathers say that they must make every effort, not only before Holy Communion , but always to live a Godly life in order to receive. When the question arises as to whose position is the correct one, those who commune infrequently or those who commune regularly? St. John answers that neither one is the answer, but only they who take Communion with a clear conscience, a clean heart and spotless life. These people may approach at all times and those who do not measure up to this - not even once. This will only bring on them condemnation, judgment and suffering.
Of all the methods to cleance the soul for this most important union with Christ in receiving His Body and Blood, our people see only the physical fast. Many priests pose before the faithful just one question - did you fast? When they answer positively, he allows them to approach, as if that one thing is of major importance. Everything else is secondary as does he value the magnitude of what he is receiving, does he knows the Creed, basic prayers, is his tongue and mouth clear of lies, cursing and filthy language, and is he in a quarrel with someone? Fornication, adultery, frequenting fortune tellers, sorcers and wearers of the evil eye should be asked. Do women practice abortion? Do they regularly pray, read the Bible and mediate? Pastors must a void the mechanical approaches and insist that the faithful come as often as possible and commune at each liturgy with constant preparation and vigil over their souls. The spiritual father knows the spiritual condition of each member of his flock. To on e he advises to come more often during fasting seasons, he could tell some to fast two or three days, to others seven days and to some to come always without fasting.
It goes without saying that our faithful should be instructed towards frequent Communion, but under the condition of constant guard over the purity of soul, keeping spiritual fasts, guarding the heart, eyes, ears and senses of everything sinful and not only by observing physical fasts...

Preparation for Confession by St. John of Kronstad
I, a sinful soul, confess to our Lord God and Savior Jesus Christ, all of my evil acts which I have done, said or thought from baptism even unto this present day.
I have not kept the vows of my baptism, but have made myself unwanted before the face of God.
I have sinned before the Lord by lack of faith and by doubts concerning the Orthodox Faith and the Holy Church; by ungratefulness for all of God's great and unceasing gifts; His long-suffering and His providence for me, a sinner; by lack of love for the Lord, as well as fear, through not fulfilling the Holy Commandments of God and the canons and rules of the Church.
I have not preserved a love for God and for my neighbor nor have I made enough efforts, because of laziness and lack of care, to learn the Commandments of God and the precepts of the Holy Fathers.
I have sinned: by not praying in the morning and in the evening and in the course of the day; by not attending the services or by coming to Church only half-heartedly, lazily and carelessly; by conversing during the services, by not paying attention, letting my mind wander and by departure from the Church before the dismissal and blessing.
I have sinned by judging members of the clergy.
I have sinned by not respecting the Feasts, breaking the Fasts, and by immoderation in food and drink.
I have sinned by self-importance, disobedience, willfulness, self-righteousness, and the seeking of approval and praise.
I have sinned by unbelief, lack of faith, doubts, despair, despondency, abusive thoughts, blasphemy and swearing.
I have sinned by pride, a high opinion of my self, narcissism, vanity, conceit, envy, love of praise, love of honors, and by putting on airs.
I have sinned: by judging, malicious gossip, anger, remembering of offenses done to me, hatred and returning evil for evil; by slander, reproaches, lies, slyness, deception and hypocrisy; by prejudices, arguments, stubbornness, and an unwillingness to give way to my neighbor; by gloating, spitefulness, taunting, insults and mocking; by gossip, by speaking too much and by empty speech.
I have sinned by unnecessary and excessive laughter, by reviling and dwelling upon my previous sins, by arrogant behavior, insolence and lack of respect.
I have sinned by not keeping my physical and spiritual passions in check, by my enjoyment of impure thoughts, licentiousness and unchastity in thoughts, words and deeds.
I have sinned by lack of endurance towards my illnesses and sorrows, a devotion to the comforts of life and by being too attached to my parents, children, relatives and friends.
I have sinned by hardening my heart, having a weak will and by not forcing myself to do good.
I have sinned by miserliness, a love of money, the acquisition of unnecessary things and immoderate attachment to things.
I have sinned by self-justification, a disregard for the admonitions of my conscience and failing to confess my sins through negligence or false pride.
I have sinned many times by my Confession: belittling, justifying and keeping silent about sins.
I have sinned against the Most-holy and Life-creating Mysteries of the Body and Blood of our Lord by coming to Holy Communion without humility or the fear of God.
I have sinned in deed, word and thought, knowingly and unknowingly, willingly and unwillingly, thoughtfully and thoughtlessly, and it is impossible to enumerate all of my sins because of their multitude. But I truly repent of these and all others not mentioned by me because of my forgetfulness and I ask that they be forgiven through the abundance of the Mercy of God.

Однос према ближњем
Свети апостол Павле нам говори да све наше карактеристике и добра дјела без љубави падају у воду и не вриједе пред Господом. Љубав је услов за испуњење наше вјере. Она је та која оплемењује, која даје вриједност људима. Ако се вратимо на почетак, Сам Бог јесте Љубав. Из љубави ствара свијет и човјека, из љубави према човјеку жртвује Сина свога Јединороднога да би избавио отпале људе из власти одвратног гријеха и смрти. Господ и Спас наш Исус Христос даривањем Новог завјета дарује нам и двије највеће заповјести «о којима висе сви закони и пророци», те двије заповјести опет нас враћају на суштину. На Бога Који је Љубав и од човјека захтјева исто. Да љуби ближњега и Њега. Сва наша дјела, сви наши напори се претварају у таштину и високоумље ако немају вјечнога у себи. Сва дјела, и она која нам изгледају добра, чему су, и вриједе ли ако нису оплемењена? Зато Свети апостол Павле каже – све је узалуд ! «И ако све језике човјечије говорим», ако сам учен и много знам, шта вриједи? Све то пролази заједно са свјетском сујетом и Соломоновом тугом. Чак и ако вјерујем, молим се, а не волим ближњега, узалуд ми вјера. Како ћу вољети Бога ако не волим његово створење и мога брата. Могу се чинити и добра дјела, која изледају велика пред људима, а пред Господом лудост. Нису прожета са љубављу. Како каже Свети апостол Павле -«Она дуго трпи , милокрвна је, љубав се не велича, не надима се. Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада све трпи.» Вјечне ли истине из Светитељевих ријечи! Та истина тада изречена, као и све истине од Бога, и данас су пуноважеће и исто нас опомињу . Како у вријеме Павлово тако и данас. Истина је да када вјера хлади и љубав се губи. Данас је вјера много хладна, па гдје онда љубав станује? Бог је Љубав и треба је оживјети код човјека. Како? Својим примјером. Стати пред једно духовно огледало и погледати се. Не скривајући се од самога себе и Бога Свевидећег. Кајање спојено са молитвом родиће смирење из којега ниче љубав. Наш ближњи, јесте први испит. «Љубите ближњега свога као самога себе», прво нам Господ Христос заповједа. Наш ближњи је сваки човјек, икона Божија. Да љубимо и непријатеље наше! И то је заповјест Христова, а ми се питамо дали је то могуће. Могуће је ако нам тако каже Син Божији Који умирући на Крсту каже за оне безумнике који су Га разапели и који Му се ругају – Оче, опрости им јер не знају шта чине. Ето како љубити и непријатеље, -не знају шта чине. И када се неко озлобљује на тебе, његову злобу не сматрај уистину његовим дјелом, не. Он је само пасивно оруђе… ти се зато моли да твога ближњега ђаво остави и да му Господ просвјетли очи срца.(Свети Јован Кронштатски). Али исто тако «ако се некада догоди да се раздражиш или на било кога разгњевиш- онда боље не говори ништа, него се повуци, затвори своја уста, да неби излетио пламен јарости и опекао душу и да неби међу онима који те окружују изазвао неочекиване пометње. А када се пламен јарости угаси и срце утиша – тада смирено говори оно што је потребно за исправљање. У кротости ће једна твоја ријеч бити пријатнија, неголи хиљаде ријечи изговорених у гњеву. Много ћеш боље исправљати кротошћу него јарошћу и раздражљивошћу ; и другога ћеш благоразумно умудрити и себи самом корист остварити ( Свети Димитрије Ростовски). Саучествовање са братом и сестром, – када плачу плачи са њима, када се радују радуј се са њима. Одбацујући све помисли које тјерају да чинимо оно што у ствари не желимо. Одбацивши у себи, навалу мисли које нас море, онда чинимо оно што хоћемо. Истргавамо се из ропских окова и постајемо слободне личности. А да би то постигли Љубав је предуслов. Опет и опет без ње ништа и све се стропоштава. Наш ближњи је такође и степеник наше љубави и вјере. Будимо искрени према себи самима и признајмо докле се простире наша љубав. Гдје нам је срце, дали обљепљено земним блатом, заграђујући љубав, или смо дозволили да она сија из наших срца према ближњима. То сами морамо да рјешимо, јер нам је Господ дао слободу и право да бирамо. Замислите; људи су омрзли људе, а расправљају о хуманости и демократији. Нема ту истине, та мудрост је таштина и опредељење за пропаст. Господ наш Исус Христос из љубави према нама бива поруган од нас, а ми имамо смјелости да замјерамо, осуђујемо ближњега, па чак и мрзимо, а при томе мислећи да се пред Богом на другој страни нешто велико чини.
Ето нам извора и примјера љубави Христове коју човјек може и треба да има. «Љубав никад не престаје». Она је вјечна. Да би нашла добро обиталиште у људској души, душа мора бити очишћена од таштине непрестаном борбом. Љубећи ближње и желећи њима што и себи, моћи ћемо љубити и Господа свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим. Не заборавимо, наш ближњи на земљи сваки човјек је испит наше љубави. Ако волимо људе Христовом љубављу наша љубав ће пламтјети и према Христу. « А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима». Амин.
Јереј Симон Ј. Туркић

Манастири - Цркве/ Monasteries and churches

Саборни храм Св. Архангела Михаила

Саборна црква Светог Арханђела Михаила је неизбрисиво уграђена у живот Београда и српског народа. Многа значајна збивања и духовна кретања у српској историји везана су за настанак и развој Саборне цркве. Кроз време и векове она је харана, разарана и поново обнављана. Њено постојање сажима и чува многовековну прошлост и православну хришћанску традицију нашег древног града и народа.
Саборна црква је најстарији београдски храм. Њена генеза је везана за владавину краља Драгутина, када 1284. године Београд долази под српску власт и краљ Драгутин подиже Саборну цркву Успења Пресвете Богородице на Београдској тврђави. Највећи домет у свом даљем развоју ова српска светиња достиже почетком XV века у доба деспота Стефана Лазаревића, када Београд постаје престоница српске државе, а Саборна црква, коју деспот Стефан обнавља и проширује, постаје "престо митрополије београдске, егзарха свију српских земаља".
После смрти деспота Стефана Лазаревића, 1427. године, у време мађарске власти, Саборна црква наставља своју мисију под знатно отежаним условима. Турским освајањем Београда, 1521. године, српски народ је изгнан из Београдске тврђаве и протеран у Цариград, а Саборна црква је претворена у џамију. У том тешком времену, црква Светог Арханђела Михаила на простору Варош-капије, тада једини преостали српски храм у Београду, постаје Саборна црква и седиште Митрополије. У наступајућим тровековним ратним сукобима између турске и аустријске царевине за превласт над Србијом и Београдом, ова српска светиња је више пута пљачкана и разарана, али увек обнављана. Тако је 1728. године, за време српског Митрополита Мојсија Петровића, на месту старе саграђена нова Саборна црква. Почетком XIX века, у време српских устанака против Турака и васкресења српске државе, ова стара црква је била толико оронула да није могла да се обнови, па је кнез Милош Обреновић наредио 1836. године да се она поруши и на њеном месту "изгради нов, простран и у свему узорни храм". Нова Саборна црква саграђена је у периоду од 1837. до 1840. године, по пројекту панчевачког архитекте Адама Фридриха Кверфелда, родом из Хановера.
Саборна црква Светог Арханђела Михаила у Београду спада у ред најзначајнијих црквених, културних и уметничких споменика српског народа. Монументална по свом облику, она представља изузетно значајан споменик црквене архитектуре на тлу Србије. Једнобродна грађевина засведена полубочастим сводом, са високим звоником над западним улазом и полукружном олтарском апсидом на источној страни, обликована је складним уклапањем елемената два стилска правца – класичног барока и класицизма. Фасада цркве је рађена у стилу класизицма, док је горњи део звоника преузет из барокног наслеђа који је негован на простору Карловачке митрополије.
Унутрашња декорација Саборне цркве, која је трајала од 1842. до 1845. године, дело је два позната уметника, школована у Бечу. Дуборезни иконостас, тронове, певнице и проповедаоницу израдио је вајар Димитрије Петровић, а иконе и зидни живопис Димитрије Аврамовић. Концепција унутрашњег распореда простора цркве преузета је из класичног барокног стила. Архитектонски елементи на унутрашњим површинама зидова и опрема ентеријера рађени су у стилу класицизма.
Висок и раскошно декорисан позлаћени иконостас Димитрија Петровића је централни уметничко-декоративни мотив ентеријера. Престоне и празничне иконе које украшавају иконостас, дело Димитрија Аврамовића, од особене су уметничке вредности. Горња зона са медаљонима и Распећем, која се узвисује ка своду, потенцира мотив Голготе са Распећем и инспирише човека да са земаљског света упути поглед и дух свој у сферу небеску. Иконостас Саборне цркве је најрепрезентативнији пример класичног барокног стила у српској уметности XIX века. У складу са стилским елементима иконостаса обликовани су и други делови ентеријера.
Монументалне композиције Димитрија Аврамовића на зидовима и сводовима храма представљају највеће уметничке домете у српском црквеном сликарству средине XIX века. Пустите децу нека прилазе Мени, сматра се за најбољу међу сликама на своду наоса и најзначајнија Аврамовићева зидна композиција. Отмен склад овога храма употпуњују витражи на прозорима здања.
Посебну вредност представља Ризница Саборне цркве, у којој се чувају драгоцене старе иконе, рипиде, златарски радови, крстови, старе штампане књиге и други предмети од културно-историјског значаја, настали у раздобљу од XVII до XX века. Међу њима се истичу крст кир Вениамина из 1657. године, кивот Лонгина Милешевца из 1684. године, путир од позлаћеног сребра из 1836. године, као и бројне иконе за целивање, познатих српских иконописаца.
Под сводовима Саборне цркве почивају и многи великани српског народа. У посебним кивотима чувају се мошти српских владара, Светог кнеза Лазара (1371-1389) и Светог мученика Стевана Штиљановића (+1540). Храм је својеврстан маузолеј династије Обреновића. У десној крипти храма је сахрањен кнез Милош Обреновић и његови синови Милан и Михајло. Над криптом је подигнут споменик кнезу Михајлу. У храму се налазе и гробнице истакнутих великодостојника Српске цркве. У десном делу храма сахрањен је Патријарх Гаврило (1938-1950). У левој крипти почивају Митрополит Михајло (1858-1881; 1889-1898), Митрополит Инокентије (1898-1905) и Патријарх Викентије (1950-1958). У црквеној порти, испред главног црквеног портала, налазе се гробови великих српских просветитеља: с десне стране – Доситеја Обрадовића (1742-1811), а са леве – Вука Стефановића Караџића (1787-1864).
Током XIX и XX века, Саборна црква постаје духовно средиште престонице српске државе и добија улогу од националног значаја. Када је 1830. године обнародован Портин хатишериф и берат о признању аутономије Кнежевине Србије, истог дана је у Саборној цркви обављено миропомазање Милоша Обреновића за кнеза Србије. И потоњи српски владари су у Саборној цркви посвећивани за владаре Србије. Године 1882, када је Србија проглашена краљевином, у истом храму је извршено миропомазање краља Милана I Обреновића. У Саборној цркви је 1904. године крунисан за краља Србије Петар I Карађорђевић. Када је 1920. године обновљена Српска Патријаршија, избор првог српског Патријарха успостављене Патријаршије извршен је у Саборној цркви. У њој је, 1990. године, устоличен и Патријарх српски Господин Павле. Пред њеним олтаром је највише српских архијереја примило своје високо посвећење.
У области духовне музике Саборна црква је одиграла непроценљиву улогу. Већ од средине XIX века, у њој пева Прво београдско певачко друштво, које од свог оснивања, 1853. године, па све до данас своју богату музичку традицију и духовност изражава кроз богослужења у овом светом храму. Хоровође овог најстаријег хора у Србији, као што су Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић и Стеван Мокрањац, били су и велики ствараоци духовне музике. Њихове Литургије обогаћују најсвечаније службе Господње у Саборној цркви. Мокрањчева Литургија Божанственa службa светог Јована Златоустог пружа доживљај божанске лепоте.
Фасаду храма изнад главног црквеног портала златним сјајем обасјава мозаик Пресвете Богородице, Светих Арханђела Михаила и Гаврила и Свете Тројице.
Саборна црква, по речима Његове Светости Патријарха Павла, "својом спољашњошћу, својим изгледом, стремљењем са земље ка небу, указује на узвишену лепоту небеску, лепоту царства Божјег".
Проф. др Радмила Милентијевић

Стара црква у Сарајеву

Стара српска православна црква (у народу позната као Стара црква), налази се на Башчаршији у старом дијелу Сарајева. Храм је посвећен Светим Архистратизима (Архангелима) Михаилу и Гаврилу. Она спада у најстарије сакралне објекте у граду и околини и као таква представља један од најбогатијих и најважнијих културно-историјских споменика прворазредног значаја опште културне баштине. До рата (1992-1995), Стару цркву је годишње посјећивало до 70.000 страних туриста као и велики број домаћих гостију и посјетилаца.
По предању и археолошким подацима Стара српска православна црква Св. Архангела Михаила у Сарајеву потиче из средњег вијека. Писаних трагова о њеном постојању у то вријеме нема јер су, највероватније, пропали за време турских освајања наших земаља. Пошто нема писаних трагова упућени смо да њену старост утврђујемо на основу индиректних доказа. Необична основа и облик цркве, одвојен средњи део храма (наос) ступцима и двоспратним аркадама, зидана олтарска преграда, камени свијећњаци пред олтаром, два слоја на најстаријим иконама са иконостаса и надгробни камени споменици нађени око цркве (који упућују на период до доласка Турака), разни обичаји и предања, одлике су српских средњевјековних задужбина XII - XV вијека.
На основу цариградских дефтера из 1485. и 1489. године може се претпоставити да је у то вријеме постојала црква у Сарајеву, иако се она у дефтерима не спомиње. У првом дефтеру се каже да у Сарајеву има 42 муслиманске куће, 103 хришћанске и осам дубровачких. Вјероватно је тако јако хришћанско насеље имало богомољу. У другом дефтеру се помиње Ђуро, син поповски, што указује да је у Сарајеву у то вријеме био свештеник, а вјероватно и црква.
Ко је ктитор цркве није познато. Народно предање је приписује Андријашу, брату Краљевића Марка.
У XVI веку има више података о свештеницима, док је у XVII веку црква три пута страдала од пожара. Пошто су саниране посљедице посљедњег пожара из 1656. године цркви је поклоњен полијелеј, два камена свијећњака пред олтаром и нови дрвени иконостас у резбарији. Крајем XVII века опљачкан је један дио имовине Старе цркве приликом провале Евгенија Савојског у Босну и Сарајево.
У XVIII вијеку црква је два пута оштећена у пожарима и то 1724. и 1788. године. После првог пожара обновљена је 1730. а четири године касније обновљен је доњи део иконостаса. У другом пожару изгорио је кров цркве. Поправљен је 1793. године. Од тада па до 1982. године није било значајнијих радова на цркви осим што је 1881. подигнут зидани звоник са западне стране, а 1982. године црква је генерално реновирана. Осветио је на Цвети исте године митрополит Владислав.
Стара црква је добрим делом укопана у земљу. Правоугаоне је основе, без олтарске апсиде, дуга је 14,5, широка 16,5, а висина унутрашњости је осам метара. Зидови су грађени од камена кречњака, дебљине преко 100 цм., а сводови од седре (сиге, бигра). На спољашњим зидовима су широке фуге а унутрашњост је омалтерисана. Покривена је ћерамидом. Улази су са каменим луковима и довратницима а прозори су правоугаони са каменим первазима и демирима. Подјеељена је на олтар и наос (средњи дио цркве) који је ограничен зиданим ступцима и луковима на два спрата. Око средњег дијела, са сјеверне и јужне стране су два споредна брода а са запада затворена припрата (нартекс). Сви ови простори су засведени полуобличастим сводовима. Приликом оправке 1730. године бочни бродови и нартекс хоризонтално су предвојени патосом, таваницом и тако је начињено горње одељење – женска црква. Мали олтар у источном делу северног брода начињен је 1730. или 1849. године и посвећен је празнику Покрова Пресвете Богородице.
Иконостас
Велику вриједност Старе цркве чини и дрвени иконостас у резбарији. Њега чине иконе познатих српских средњовјековних сликара: Радула из XVII вијека и Максима Тујковића из 1734. године, као и других непознатих иконописаца.
Радул је најзанимљивији и спада међу најобдареније српске сликаре друге половине XVII вијека. Савршено је владао византијским иконографским изразом (византијско сликарство касног XIV и прве половине XV вијека из чега се створио један особени стил српског сликарства XVII  вијека), одбијајући свако сазнање о стваралаштву Западне Европе тог времена и окрећући се српском средњовјековном сликарству.
Његов рад је тијесно везан за период столовања пећког Патријарха Максима, који је дуже  вријеме, од 1665. до 1672. године, био у непосредној вези са сарајевском Старом црквом, тако да је вјероватно он и препоручио Радула да изврши обнову иконостаса који је изгорио 1665. год.
На иконостасу Старе цркве у Сарајеву Радул је радио 1674. год. (горњи ред на иконостасу и велики крст). Обзиром да црква никада није била живописана, Радул није морао да води рачуна о усклађивању унутрашње декорације цркве, већ је могао пуну пажњу посветити раскошном дуборезном иконостасу.
Горњи ред икона на иконостасу (Тајна вечера, Скидање са крста, Прање ногу и Зачеће) поклонио је Сарајлија Јован Милетић из Трста у другој половини XVIII века.
Максим Тујковић, монах цетињског манастира («Максим иконописац од манастира Цетиња», тако се потписао на надверјима у селу Будисавци код Пећи), један је међу најбољим српским зографима прве половине XVIII вијека. У Старој цркви налазе се његови репрезентативни радови гдје је осликао престолне иконе и три иконе надверја за иконостас, као и неколико икона (доњи ред на иконостасу). На престолној икони Богородице са пророцима, Тујковић се потписао именом и презименом и ставио датум 15. фебруар 1734. год. Наиме, 1724. год. је у близини Старе цркве избио велики пожар који је захватио и храм. Том приликом је вјероватно и страдала доња зона икона главног иконостаса, па је иконописцу Тујковићу било повјерено да изради нове иконе за ту зону.
У храму се, такође, налазе многобројне иконе других домаћих и страних мајстора XV-XIX вијека, од врло значајне умјетничке и археолошке вриједности, разних школа и стилова. По љепоти, издваја се збирка икона рађених у итало-критском стилу. Ту су и кујунџијски радови: кандила, оквири и окови икона (специфичност ових простора).
Многе значајне црквене личности су посјетиле Стару цркву. Поред њих, цркву су посјећивале и познате личности из политичког живота. Године 1985. цркву је посјетио шпански краљ Хуан Карлос са супругом Софијом.
За Стару цркву је везана српска основна школа. Први податак о њој је из 1539/40. године. У документима има података о учитељима који су радили у овој школи од XVII до XIX вијека. Школа је била при цркви до 1858. године. Уз основну школу, основана је педесетих година XIX вијека виша школа, доцније претворена у реалку, која је радила до 1883. године када су је аустријске окупационе власти затвориле.
Нарочиту духовну вриједност Старе цркве представљају свете мошти које се вијековима чувају у овој најстаријој сарајевској богомољи.

Calendar

Divine Liturgies on Sundays and Feastdays at 10am. Svete liturgije pocinju svake nedelje i praznikom u 10am.

Vespers Services on Saturdays at 6pm - Vecernje Molitve svake Subote pocinju u 6 PM

There might be slight changes in the calendar. Please, call Father Sasa to verify the schedule.

This Month in Orthodoxy
http://www.atlantaserbs.com/learnmore/ThisMonthInOrthodoxy-February.htm

CHURCH BOARD 2010 Church Board President Sinisa Ninkovic 1st Vice President Dragan Opacic 2nd Vice President Borislav Grba Secretary Marijana Surla Financial Secretary Petra Matic Treasurer Olivera Ninkovic MEMBERS AT LARGE Miroslav Misic Nenad Gambiroza Manuela Mileta Mihajlo Bilakovic Mirko Ninkovic NADZORNI ODBOR Veda Burns Angela Kessler Milana Vujic Saulnier Martha McJilton

SERBIAN SISTERS CIRCLE - BOARD 2009 President: Jovanka Loncaric Vice President: Milana Vujic Saulnier Secretary: Maja Radovic Treasurer: Dafina Caribrodska NADZORNI ODBOR Member: Danijela Culum Member: Vesna Gambiroza Member: Ankica Misic