Српски владари

Кнежевина Србија (Паганска Србија, VII век-836)

НАЈСТАРИЈИ СРПСКИ ВЛАДАРИ

Првобитна држава Срба, такозвана Рашка, била је у сливовима река Лима, горње Дрине са Пивом и Таром, долином Ибра и горњим током Западне Мораве са главним градом Расом, одакле и назив Рашка. Први српски жупани који су довели Србе на Балкан познати по имену.

Свевлад, Самовлад, или Само, Самко 1. од 492-530 год.

Свевлад, или Само, Самовлад, као што су га писали, одпочео је тако рећи дејствително владати (од кад се зна) око 492 год. по Христу у овим српским земљама. Од тог доба знају зањ паметаристе које веле: да је се он појавио у време Папе Гелалие (постао Папа 491 а умро 496) и Императора Анаста (владао од 491-518 год.). Како је, од кад је баш управо почео владати овај наш први владаоц Свевлад засад се још ништа поуздано не зна, само се зна: да је око 530 год. умро, оставивши после себе 3 сина: Бориса или Бруса најстаријег, Татилу, или као што га неправилно пишу Тотилу средњег, и најмлађега Стројила, или Остројила. Тако је дакле Свевлад владао пуних 38, од када се зна, а колико је пре овога владао не зна се. А владао је од дан: Старе Планине до Рила па до Јадранског мора, и од ниже Авлоне па до испод Трста.

Цар Свевлад, или Самовлад 2. син Стројимиров, Самовладовић (552-564)

И владао је српском царевеним пуних 12 год: т ј: до 564 год: Свевлад други одма обрне своју војску те прође кроз сву земљу своју од ниже Војуње па све скоро до Беча, и од Јадранског мора па до Искра у турској Србији. Он је немилостиво у том свом путу, гонио и угњетавао Христијане, негледајући и на рођену браћу своју. У то време Солињани, са својих морских острва и заклона, пошљу просбе у Цариград, да их овај заштити; но на срећу њихову, а несрећу срп: народа Самовлад, или Само умре, као што смо рекли 564. год: а на његово место ступи син му цар Селимир.

После тог времена знамо прве од српских жупана, само по имену како нам је оставио византијски цар-историчар Константин VII Порфирогенит (913-959). То су жупани: Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир.

Властимир (IX в. - 860) је први српски жупан (кнез) о коме имамо више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У трогодишњем рату (који је био у времену од 836. до 852. г.) против бугарског кана Пресијана Властимир је био победник. Да би и са запада осигурао своју отаџбину, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза („архонта"). Тиме је Травунију вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна област, до друге половине Х века. Мутимир (860-890) је наследник и син жупана Властимира. Он је са својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови бугарски напад на Србију за време Бориса (852-888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија (Рашка) постала доста снажна држава. У време жупана Мутимира извршено је „Крштење Србије" 879. године. Сва српска племена била су обједињена у „новој хришћанској вери", чији ће плодови тек касније постати колосални у епохи непревазиђених Немањића.

Првослав (Прибислав) (891-892) - он је са браћом Браном и Стеваном кратко остао као жупан (кнез) да влада Србијом, јер их је уклонио брат од стрица Петар Гојниковић, син Гојников. Петар (Гојниковић) (892-917) - у својој дугој владавини жупан Петар се ослањао на Византију, одбијајући и кажњавајући династичке нападе својих сродника. Године 917. у Србију су ушли Бугари, који су за време цара Симеона (893-927) постали веома снажни; они су на превару ухватили жупана Петра Гојниковића а уместо њега поставили Павла Брановића. Павле Брановић (917-920) владао је Србијом као бугарски вазал. Он је био ухватио византијског миљеника који је дошао из Цариграда, Захарија Првослављевића и предао га Бугарима. Међутим, када је он сам пришао ВизантиЈи напустивши Бугаре, они су га уклонили и за жупана Србије поставили Захарија Првослављевића , сина Првослава жупана (890-892) , а унука Мутимировог.

Захарије Првослављевић (920-924) је као жупан Србије са народом тешко подносио власт Бугара, те „сетивши се доброчинстава ромејског цара", прешао је на страну Византије. Часлав Клонимировић (927/8-950) је син Клонимиров, који је скоро цео живот провео у Бугарској. Смрћу цара Симеона (927), он долази у Србију, те уз помоћ

Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум где су живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како сведочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михаило Вишевић. који се после пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем IX века у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили у Саву. У време византијског цара Јована Цимискије (969-976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава.

Зета или Дукља

Некадашњи већи део старе римске покрајине Превалис звао се Дукљом (Диоклитија) по остацима града Диоклеје, у чијој близини је у турско доба саграђен град Подгорнца. Од XI века та област се зове по реци Зети и Зетом. Први зетски кнез (дукљански) помиње се на једном оловном печату као „архонт Диоклије" Петар.

Јован Владимир (крај Х в. до 1016) је сродник „архонта Диоклије" Петра. Он је владао Дукљом - Зетом у време снажења цара Самуила (976-1014); који је покорио његову Зету (Дукљу) а њега одвео у ропство. Цар Самуило је касније дао своју ћерку Косару дукљанском владару Јовану Владимиру и послао га да управља својом државом. После пораза Самуила (1014. г.) од византијског цара Василија II (976-1025) у династичким разрачунавањима, Самуилов синовац Јован Владислав убио је Самуиловог сина наследника Гаврила Радомира (1014-1015), као и њиховог зета Јована Владимира (1016), који је проглашен за светитеља (св. краљ Јован Владимир).

Стефан Војислав (око 1040-1052) јесте први значајни жупан-кнез Зете (Дукље) који је владао дукљанском државом после св. Јована Владимира, када је нестало огромно Самуилово царство, а Византија, која је у време Василија II (976-1025) покорила Јужне Словене у Самуиловој царевини и достигла врхунац своје моћи, по смрти Василија II почела је помало да слаби и опада. Стефан Војислав је подигао први неуспели устанак против Византије, али други устанак потпуно је успео. Код планине Румије потукао је Византинце да је остатак војске био „бедан и суза достојан призор". Он је успео да, поред ослобођења Зете (1042. г.), завлада Захумљем и Травунијом.

Михаило Војисављевић (1052-1081) он је наследио свога оца Стефана Војислава. Није успео да одржи у јединству све земље као отац му; амбициозни династи одвојише од Зете Босну, Хум, Рашку; само је Травунија остала под његовом влашћу уз Зету. Године 1052, од Византије добио је титулу протоспатара и био уписан међу савезнике и пријатеље ромејске. Кад су у Византији избили немири, успео је да освоји Рашку (Србију) и преда је на управу сину Петрославу. У Македонији је 1073. избио устанак против Византије, у коме је учествовао и Михаилов син Константин Бодин, али је био заробљен па га Је отац откупио а устанак је пропао; 1077. г. жупан-кнез Михаило добио је од папе Гргура VII (1073-1085) краљевску титулу.

Константин Бодин (око 1081. - око 1101) наследио је на престолу свога оца Михаила Војисављевића. Успео је, услед заплета и заузетости Византије да овлада Рашком, Босном и Хумом. У Босни је поставио за жупана (архонта - кнеза) Стефана, свог сродника, а у Србији - Рашкој поставио је великог жупана Вукана који је уживао велики углед По смрти Бодиновој одвојиле су се од Зете опет Србија (Рашка), Босна и Хум.

Кнез Вишеслав Кнез Вишеслав је први српски владар на Балкану чије име знамо. Припадао је владарској породици Властимировића, а историчари (почев од Шафарика) сматрају да је владао око 780.године. Његово име је забележено у спису „О Управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита у свом грцизираном облику грч. Βοίσέσθλαβοζ. Већина историчара ово преводи као Вишеслав, али има и оних који мисле да је правилније Војислав.

„...пошто je умро онај архонт Србин који je пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син a потом унук и тако редом архонти из његовог рода.После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοίσέσθλαβοζ) и од њега Радослав (Τοδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος)...“

Радослав (780-822, Кнез Србије) Просигој (822-836, Кнез Србије)

Кнежевина Србија (Крштена Србија, 836-1035)

Властимировићи (836-960)

Кнез Властимир Властимир (пре 805 — око 851) је први српски кнез (архонт) о коме имамо више података у историјским изворима. Владао је највероватнија у периоду од око 830. до око 851.године и по њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Владао је као de facto суверен владар, иако је можда номинално признавао врховну власт византијског цара,а њему су опет били директно подређени владари осталих српских области. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима предовеђеним Пресијамом (836—852) који су покушали да потчине себи првобитну Србију,али је Властимир током трогодишњег рата успео да одбије њихове нападе и сачува српску самосталност. До данас нису разјашњени мотиви бугарског напада на Србију, али се као две главне хипотезе наводи:

Властимирово одбацивање византијске врховне власти, што је покренуло Бугаре да покушају да прошире своју власт са осталих Словена и на Србе. Властимирово савезништво и помоћ Византији током њиховог рата око 846.године После његове смрти,власт је прешла на тројицу његових синова Мутимира,Стројимира и Гојника.

Кнез Мутимир Мутимир (владао 860-891) је наследник и син жупана Властимира.

Своју активност на покрштавању Срба Василије И није усмерио само према Неретвљанској области, већ према целој Србији. Примање хришћанства од стране владарске породице у Србији можемо сместити између 867, када је Василије И ступио на престо, и 870 пошто Јиричек рођења прва два српска принца са хришћанским именима,најмлађег Мутимировог сина Стефана и Гојниковог сина Петра који су према подацима били вршњаци,смешта између 870 и 874. У прилог овоме могао би да иде документ из 872. у ком папа позива извесног словенског кнеза Мутимира да се потчини панонско-сремској црквеној области чији је центар био недалеко од данашње Сремске Митровице због чега у овом Мутимиру многи виде Властимировог сина.

На чело Бугарске 880. долази Борис који креће на Србију желећи да освети пораз свог оца. Властимирови синови спремно су дочекали војску из Бугарске и нанели јој још тежи пораз у односу на онај који се десио три деценије раније. Овом приликом заробљен је Борисов син Владимир са свим војсковођама које су из сукоба са Србима успели да изнесу живу главу на раменима. После овако тешког пораза Бугарска је била приморана да склопи мир и закључено је пријатељство услед чега су размењени поклони. Остало је забележено да су заробљеници „молили“ Србе да их отпрате до границе, до Расе, остаје нам нејасно због чега али је могуће да су се осећали сигурније да пролазе кроз Србију под пратњом српске војске него сами, где су размењени поклони у име пријатељства. Познат нам је садржај Мутимировог поклона Борису, који се састојао од два роба, два сокола, два хрта и деведесет кожа, али не и Борисовог Мутимиру на чему су неки историчари из Бугарске темељили своју неодрживу тезу о потчињености Србије Бугарској у то доба. Ускоро међу браћом долази до сукоба око власти и из те борбе као победник излази Мутимир, вероватно и због чињенице да је имао подршку из Бугарске. Стројимир и Гојник су били у овом сукобу заробљени и послани са породицама у Бугарску као заробљеници, с тим што је, из нама непознатих разлога, Мутимир код себе задржао Гојниковог сина Петра. Петар није био задовољан стричевом одлуком јер је врло брзо пребегао у панонску Хрватску.

Мутимир је имао три сина Прибислава, Брана и Стефана.Желећи да спречи избијање рата око власти по његовој смрти одредио је најстаријег сина Прибислава за јединог наследника врховне власти над Србијом, док су друга двојица вероватно добила неке области на управу.

Кнез Првослав Првослав (Прибислав) Мутимировић (891-892) је са браћом Браном и Стеваном кратко остао као жупан (кнез) да влада Србијом, јер их је уклонио брат од стрица Петар Гојниковић, син Гојников.

Петар Гојниковић Петар Гојниковић (892-917)

Петар потискује Прибислава са власти након једва годину дана и он бежи у Хрватску.Пошто се Петровом узурпацијом престола пореметио редослед наслеђивања јавили су се и други српски принчеви са жељом да постану врховни кнежеви.

Три године после узурпације,дакле 895,на Петра креће,из Хрватске,средњи Мутимиров син Бран,али Петрова војска односи победу,а Бран пада у заробљеништво где бива ослепљен,по Петровом наређењу,са циљем да га онемогући да се бори за престо.Стројимиров син Клонимир 897 креће из Бугарске на Петра.У неколико борби успео је да победи Петрову војску и да заузме престони град Достинику,али освајањем престонице сукоб још није био решен у Клонимирову корист јер Петар још увек није положио оружје због чега су сукоби настављени.Приликом једног сукоба Клонимир гине,а Петар као једини живи принц у Србији поново долази на власт.

После овога је Србија провела две деценије под Петром у миру јер је врховни кнез одлично водио спољашњу политику земље одржавајући добре односе и са Византијом и са Бугарском,која се ближила врхунцу своје моћи, чији је сукоб око превласти на Балкану висио у ваздуху.Како је време одмицало било је све јасније да ће Бугарска ускоро постати најјача сила на Балкану и да Србији неће ни Петрово кумство са владаром Бугарске Симеоном спасти када Бугарска заврши са Византијом.У том циљу,а можда и подстакнут од стране Византинаца,Петар одлучује да ступи у преговоре са царством са Златног Рога.Негде на обали Јадрана он се сусрео са драчким стратегом.Можда би овај састанак остао непознат у Бугарској да захумски кнез Михајло Вишевић није дојавио Симеону за њега.

Непосредно после битке код Анхијала,у којој је Бугарска потукла Византију и постала најјача сила на Балкану,послао је на Петра Симеон војску која је са собом водила Павла Брановића као претендента на престо врховног кнеза Србије.Војводе војске из Бугарске позвале су Петра да дође у њихов табор,позивајући се на кумство.Петар је прихватио њихов позив,отишао у њихов табор где је окован и одведен у Бугарску где је ускоро умро у тамници.

Павле Брановић Павле Брановић (917-923)

Византија је полако почела да се опоравља и скупља снагу за поновни сукоб са Бугарском. Око 920. године Византија шаље на Павла Брановића војску која је са собом водила Захарија, Прибиславовог сина,као претендента на престо. Павлова војска побеђује у сукобу и Захарија бива заробљен и послат у Бугарску у заточеништво. Политичка ситуација на Балкану која је подстакла Петра Гојниковића на приближавање Византији постојала је и даље, додуше мало измењена у корист Бугарске услед победе код Анхијала. Иако је на престо дошао вољом Симеона Павлу је било јасно да је приближавање Византији боље за њега,његову државу и што је најважније за Србе. Због тих разлога Павле отворено прелази на страну Византије. Неки овај прелазак на страну Византије смештају у 921., али ми се чини да је Станојевић у праву када га смешта у 923. због каснијих догађаја у Србији. Симеон је врло брзо по Павловој промени политике послао на њега војску која је са собом водила Захарија Прибиславље
074;ића као претендента.

Павле Брановић Павле Брановић (917-923)

Византија је полако почела да се опоравља и скупља снагу за поновни сукоб са Бугарском. Око 920. године Византија шаље на Павла Брановића војску која је са собом водила Захарија, Прибиславовог сина,као претендента на престо. Павлова војска побеђује у сукобу и Захарија бива заробљен и послат у Бугарску у заточеништво. Политичка ситуација на Балкану која је подстакла Петра Гојниковића на приближавање Византији постојала је и даље, додуше мало измењена у корист Бугарске услед победе код Анхијала. Иако је на престо дошао вољом Симеона Павлу је било јасно да је приближавање Византији боље за њега,његову државу и што је најважније за Србе. Због тих разлога Павле отворено прелази на страну Византије. Неки овај прелазак на страну Византије смештају у 921., али ми се чини да је Станојевић у праву када га смешта у 923. због каснијих догађаја у Србији. Симеон је врло брзо по Павловој промени политике послао на њега војску која је са собом водила Захарија Прибислављевића као претендента.

Павле Брановић Павле Брановић (917-923)

Византија је полако почела да се опоравља и скупља снагу за поновни сукоб са Бугарском. Око 920. године Византија шаље на Павла Брановића војску која је са собом водила Захарија, Прибиславовог сина,као претендента на престо. Павлова војска побеђује у сукобу и Захарија бива заробљен и послат у Бугарску у заточеништво. Политичка ситуација на Балкану која је подстакла Петра Гојниковића на приближавање Византији постојала је и даље, додуше мало измењена у корист Бугарске услед победе код Анхијала. Иако је на престо дошао вољом Симеона Павлу је било јасно да је приближавање Византији боље за њега,његову државу и што је најважније за Србе. Због тих разлога Павле отворено прелази на страну Византије. Неки овај прелазак на страну Византије смештају у 921., али ми се чини да је Станојевић у праву када га смешта у 923. због каснијих догађаја у Србији. Симеон је врло брзо по Павловој промени политике послао на њега војску која је са собом водила Захарија Прибислављевића као претендента.

Павле Брановић Павле Брановић (917-923)

Византија је полако почела да се опоравља и скупља снагу за поновни сукоб са Бугарском. Око 920. године Византија шаље на Павла Брановића војску која је са собом водила Захарија, Прибиславовог сина,као претендента на престо. Павлова војска побеђује у сукобу и Захарија бива заробљен и послат у Бугарску у заточеништво. Политичка ситуација на Балкану која је подстакла Петра Гојниковића на приближавање Византији постојала је и даље, додуше мало измењена у корист Бугарске услед победе код Анхијала. Иако је на престо дошао вољом Симеона Павлу је било јасно да је приближавање Византији боље за њега,његову државу и што је најважније за Србе. Због тих разлога Павле отворено прелази на страну Византије. Неки овај прелазак на страну Византије смештају у 921., али ми се чини да је Станојевић у праву када га смешта у 923. због каснијих догађаја у Србији. Симеон је врло брзо по Павловој промени политике послао на њега војску која је са собом водила Захарија Прибислављевића као претендента.

Захарија Прибислављевић Захарија Прибислављевић (923-924) се непосредно по преузимању власти одлучује да пређе на страну Византије, вероватно из истих разлога који су и двојицу његових претходника подстакли на то и на крају крајева коштали власти. Симеона су ове брзе промене политике врховних кнезова Србије вероватно увериле да ће Срби бити на његовој страни докле год је његова војска у Србији, а како он није био у могућности да држи војску у Србији решио је да једном за свагда покори Србе и шаље војску на Захарију, али се не спомиње постојање неког претендента који је послат са њом. Пошто су приликом свих претходних похода бележена и имена претендената, чак и ако они нису успели да освоје власт може се закључити да овом приликом Симеон није имао намеру да постави марионету на српски престо. Овај поход војске из Бугарске завршава се њиховим поразом. Није познато да ли је Захарија овом приликом добио неку јачу помоћ из Византије и уз њену помоћ успео да се одбрани или је добро проценио своје снаге и могућности Бугарске у то доба. Да је Захаријина војска тешко поразила противника говори и чињеница да су главе и оружје двојице бугарских војвода,који су или погинули или били заробњени у борбама, стигли на Златни Рог као трофеји. Симеон 924. године шаље на Захарију већу војску која овог пута води са собом и Клонимировог сина Часлава. Када је Захарија сагледао надолазећу војску одлучио је да побегне у Хрватску и тако спасе главу на раменима. После овог бекства врховног кнеза Бугари су позвали српске жупане да дођу у њихов табор да се поклоне новом кнезу, међутим није им се указала прилика да виде будућег врховног кнеза Србије јер су били похватани и побијени на лицу места. После тога у Србији није било никога коме би положај омогућио да организује неку озбиљнију одбрану што је искористила војска из Бугарске и тешко опустошила Србију, а Часлава вратила у Бугарску.

Часлав Клонимировић (владао 927 — око 950) Бугарски цар Симеон умире 927., што изазива велики обрт на Балкану. Симеона наслеђује његов син Петар који је у поређењу са својим оцем био само бледа сенка, додуше у поређењу са Симеоном који је био господар Балкана многи би били само сенке,али праву промену изазива чињеница да је био под утицајем византијског цара тако да Византија поново постаје најјача сила на Балкану. Око 927. Часлав успева да пребегне из Бугарске у Србију. Стање које је тамо затекао било је, по причању тадашњих писаца, у најмању руку очајно. Прича се да је у целој Србији било само педесетак ловаца без жена и деце. У овакав податак је тешко поверовати, тако да је вероватно у Достиници и њеној ближој околини затекао само педесетак ловаца без жена и деце. Часлав је по преузимању власти признао врховну власт византијског цара и затражио од њега заштиту. Када се обезбедио од потенцијалних напада из иностранства посветио се обнови и учвршћивању Србије.

Када је српски кнез Часлав погинуо у битки са Мађарима 950. године, тадашње српске земље се распадају на мање обласне јединице. Босна се одвојила од Србије и пала под власт хрватског краља Крешимира II, а у осталим српским областима власт су узели локални господари. Тада се центар српске државности сели јужно у област Дукље све до појаве великог жупана Вукана, који око 1090. године центар српске државности сели у Рашку. За време владавине жупана Вукана Рашка поново постаје најмоћнија српска државна територија за коју се све чешће почиње употребљавати назив Србија.

Тихомировићи (960-1035) Тихомир (960-980, Кнез Србије) Љутомир (980-1003, Кнез Србије) Љутомиров Син (1003-1030, Кнез Србије; не зна се његово име) Љутовит (1030-1035, Кнез Србије)

Војислављевићи (1035-1118 )

Стефан Војислав (1035-1050, Кнез Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније) Михаило I (1050-1077, Кнез и Краљ Дукље, Рашке, Босне, Захумља, Травуније и Неретљаније, 1077-1081; први Српски Краљ) Константин Бодин (1081-1101, Краљ Дукље, Рашке, Босне, Захумља, Травуније и Неретљаније) Михаило II, Бодинов син Доброслав, Бодинов полубрат Кочопар (1101-1102, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније) Владимир (1102 – 1114, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније) Ђорђе (1114 – 1118, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније)

Велика Жупа Рашка (1118-1166)

Вукан (око 1090-1116), велики жупан Вукана је на престо у Рашкој поставио дукљански краљ Бодин, а по Вукану се ова српска династија назива Вукановићи . У почетку, њих двојица су заједно организовали акције против Цариграда, а када се Бодин измирио са Грцима, Вукан је наставио походе против Византије. Поприште борби је био западни део Косова где се град Звечан налазио у српском, а Липљан у грчком поседу.

Вукан је у борбама против Византије био веома енергичан и суров, па је и сам цар Алексије И Комнин обилазио погранична утврђења како би против Вукана организовао одбрану. У једном таквом нападу 1093. године Вукан је заузео и попалио Липљан. Пред царем се оправдао да је био изазван суровим грчким понашањем. Исте године разбијо је и војску византијског драчког заповедника, царевог синовца Јована Комнина. После тог успеха Вуканови одреди су продирали чак до Тетова, Скопља и Врања. Наредне године Вукан је поново лукавством и преговорима успео да смири цара Алексија који је изнова повео војску на Србију. Тада су као таоци у Цариграду отишли Вуканови синовци Урош и Стефан Вукан.

После смрти великог жупана Вукана у Рашкој су трајали метежи које је вешто искористио дукљански краљ Ђорђе и за великог жупана поставио Вукановог синовца Уроша. Време његовог доласка на српски престо обележено је сукобима две велике силе Византије и ојачале Угарске. Најчешће, ови сукоби су се одвијали преко територије Србије уз велика страдања српског становништва. Око 1127. године отпочео је рат између Византије и Угарске.

Урошевићи (1116-1165)

Урош I 1112. до око 1145 Урош I био је рашки велики жупан из династије Вукановића.

Урош је био синовац рашког великог жупана Вукана. Из Летописа Попа Дукљанина познато је да је Вукан имао рођеног брата Марка. Могуће да је управо Марко био Урошев отац. Пошто је само име Урош по својој основи ур ( мађ: господин, господар) угарског порекла, могуће је да је Маркова супруга била угарског рода. Сам Урош се први пут спомиње у историјским изворима у Алексијади Ане Комнине у опису похода који је византијски цар Алексије I Комнин предузео против Срба 1093/1094. године. Када је царска војска заузела Липљан, велики жупан Вукан је цару Алексију одмах послао преговараче нудећи таоце и заклетву да ће убудуће поштовати споразуме. Међу двадесетак угледних талаца који су том приликом предати византијском цару била су два Вуканова синовца Урош и Стефан Вукан. Није познато колико дуго су Урош и његови сапутници провели времена под византијском присмотром.

Када је велики жупан Вукан умро 1112. године наследио га је, можда после унутардинастичке борбе око наслеђа, синовац Урош . Први већи сукоб са Византијом огледао се у приликама у Дукљи где су и Византијци и Рашани покушавали да обезбеде престо свом кандидату. По Попу Дукљанину, византијска војска из Драча је 1113/1114. упала у Дукљу и заузела престони Скадар и наметнула за краља Радослава, синовца Михаила Војиславића. Дотадашњи владар Ђорђе, син Константина Бодина, је побегао у Рашку где је наредних седам година уживао Урошеву заштиту. Пошто је 1118. године доласком Јована II Комнина (1118.-1143.) дошло до смене на византијском престолу, Ђорђе је 1120/1121. уз помоћ Уроша провалио у Дукљу и код Бара погубио тадашњег владара, свог брата од стрица Грубешу. По Ђорђевом повратку кући изгледа да је и сам Урош упао у сукоб са својом родбином и дукљански краљ је 1126./1127. предузео поход у Рашку како би Уроша ослободио тамнице у коју су га бацили његови сродници. Ћорђе је затим вратио Уроша на великожупански престо и поново се вратио у Дукљу. Читава прича о сукобима унутар дукљанске династије Војиславића и сарадњи Ђорђа и Уроша сачувана је једино у Летопису Попа Дукљанина и самим тим не може се прихватити безрезервно.

Даљи ток владавине Уроша I може се са нешто више сигурности пратити захваљујући византијским историчарима Јовану Кинаму и Никити Хонијату. Историју Рашке, чијег владара не именују, византијски извори третирају кроз призму сукоба царства са Угарском. Наиме, Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II (1116.-1131.) је побегао на царску територију и Јован II Комнин је одбио да га изручи. Након размењених увреда, Стефан је 1127. заузео и разрушио византијски Београд, после чега је отпочео отворени рат са царством. У току овог периода, најкасније 1129. године, Срби су заузели византијску испоставу Рас и спалили је, док је цар заузврат казнио локалног заповедника Критопла тако што га је посадио наопако на магарца и спровео цариградским улицама. Уследио је казнени поход који је сам цар предводио, а у току кога су Срби претрпели тежак пораз. Јован II Комнин се из Рашке вратио са богатим пленом и заробљеницима које је населио у околини малоазијског града Никомедије. Након пораза, Урош је морао да прихвати вазалне обавезе према византијском цару. Највероватније је да је у случају рата у Европи морао да шаље свом сениору војску од 2000 људи, а за рат у Азији свега 300 ратника.

Мир између Угарске и Византије закључен је најпосле 1129. године. Болешљиви Стефан II није имао наследника и по Бечкој илустрованој хроници решио је да свог слепог брата од стрица Белу, Алмошевог сина, ожени Јеленом, ћерком рашког великог жупана Уроша. Као Алмошев син, Бела је вероватно био прихватљив кандидат за угарски престо и за византијски двор тако да се Урош овим династичким браком обезбедио са обе стране. Пошто се од тог периода жупа Рама редовно помиње у угарској краљевској титулатури могуће је да је Урош предао Раму као мираз уз своју ћерку. Јелена је нарочито важну улогу одиграла касније као супруга слепог краља Беле II и регенткиња у време малолетства њиховог сина Гезе II.

Поред Јелене, Урош I је имао још једну ћерку Марију и тројицу синова: Уроша II Примислава , Белоша и Десу. По једном запису из 1134. Марија је уз посредовање угарског и чешког двора удата за Конрада од Знојна. Међутим, то јој је уједно и једини помен у историјским изворима. Неупоредиво већу важност за Рашку имало је родбинско повезивање са угарском династијом Арпада. Средњи син Уроша I, Белош је од 1142. живео на угарском двору и у току владе свог сестрића Гезе постао је најутицајнија фигура у политичком животу Угарске. И Урош II и Деса су владали као рашки велики жупани и и у борби против византијске превласти ослонац су тражили у Угарској.

Последњи помен Уроша је поново у Летопису Попа Дукљанина који наводи да је нешто после 1143. дукљански кнез Радослав доживео побуну локалног племства које је позвало Урошевог најмлађег сина Десу и помогло му да преузме власт над Зетом и Травунијом. Пошто је Урош II Примислав послао војну помоћ византијском цару Манојлу Комнину зарад рата са Иконијским султанатом у Малој Азији 1146, претпоставља се да је Урош I преминуо око 1145. године.

Као и у случају других владара из династије Вукановића, владавину Уроша је тешкпо реконструисати услед фрагментарности извора и њихове неједнаке вредности. Ипак, по мишљењу историчара Тибора Живковића, Урош I је у току своје друге владе увео Рашку у међународну политику и тиме ударио основе будућем раскидању вазалних односа са Византијом.

Урош II Примислав рашки велики жупан 1145. до 1162 Урош II Примислав (или Првослав) је био рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од око 1145. до 1162. године. Његова личност позната нам је искључиво из византијскох извора који описују походе цара Манојла I Комнина (1143 - 1180) против Срба и Угара средином 12. века.

Урош II Примислав је ступио на престо после смрти свог оца Уроша I око 1145. године. Најмлађи син Уроша , Деса последњих година његовог живота је завладао Травунијом и Зетом одакле је, уз подршку једног дела локалног племства, стално покушавао да истисне представнике династије Војиславића. Како је дукљански кнез Радослав био византијски штићеник, сукоби око јадранског залеђа указују да су се владари Рашке поново индиректно окренули против моћног цара Манојла I Комнина. Византијски историчар Никита Хонијат записао је како је српски жупан вршио упаде у земље подложне Ромејима. По Јовану Кинаму пак, цар Манојло је 1149. припремао поход на Сицилију када је сазнао да се Аламани, Далмати и Пеонци (тј. Нормани из јужне Италије, Срби и Угри) спремају да нападну царство на западу. Средњи син Уроша I, Белош је 1141. постао палатин на двору свог сестрића Гезе II (1141-1162) и тиме су владари Рашке у угарском краљу стекли важног савезника.

Византијски цар се 1149. налазио у Валони на јадранској обали данашње Албаније и одатле је, највероватније, преко Пелагоније и Косова поља упао у област којом је владао Урош II. Манојло је прво разорио Рас, рашку престоницу, поробио његово становништво и оставио посаду под командом севастоипертата Константина Анђела. Након тога, цар је са главнином војске продужио у област коју Кинам назива Никава која се вероватно налазила на горњем Ибру. У Никави је Манојло Комнин потчинио локална утврђења без икаквих проблема, али је следећа мета византијске војске, Галич на десној обали Ибра заузета на јуриш тек после тродневне опсаде. Заробљенике је византијски василевс послао из Раса да се населе у околини Сердике (данашња Софија). Међутим, током царевог одсуства, Урош је већ напао Византинце у околини Раса. Цар је кренуо да зароби великог жупана, али у томе није успео мада се Урош по Кинаму морао спасавати бежећи пешице преко планинских превоја. Манојло је одустао од потере али је спалио неименовану резиденцију српског архижупана и затим се повукао без јасно остварене победе.

Крајем лета 1150. Манојло I Комнин је спровео нови и овога пута пажљивије планиран поход против непокорног српског жупана. Док је боравио у Нишу, цар је сазнао да угарски одреди пристижу у помоћ Србима преко земље назване Лонгомир (доњи ток реке Лугомир, леве притоке Велике Мораве). Манојлова војска је долином Мораве стигла до Саве а затим је кренула низ Дрину покушавајућ
080; да пресече пут Угрима и спречи их да се састану са Урошевим Србима. Након мањег и победоносног сукоба са Угрима у близини Дрине, Ромеји су се утаборили недалеко од реке Таре [1]. . У зору српска војска, појачана коњицом састављеном од Угара, Печенега и хазарских Халисија из Срема, је притисла обалу реке. Тек са појавом цара на бојишту, византијска војска је успела да стрелама натера непријатељску војску да се повуче са обала. Када су Ромеји прешли дотада чувани мост успели су да наметну у почетку неодлучну борбу коју је на крају решио сам цар у двобоју са горостасним угарским заповедником Вакхином. Међу угледним заробљеницима налазили су се и двојица српских жупана Грдеша и Вучина. И овога пута византијска победа није била убедљива пошто је тежак терен и снежни наноси спречио кретање неколико византијских војсковођа, а Вакхин је скренуо цару пажњу на бројност непријатељске војске. Кинамова опаска о снегу који је ухватио Византијце указује да је Манојлов поход потрајао бар два месеца, до новембра 1150. године. Међутим, у царски логор су прво стигли посланици великог жупана, а затим и сам Урош држећи се смерно и понизно. Урош је пао на ничице пред царем и положио заклетву да ће за сва времена остати роб Ромеја. Морао се и обавезати да ће убудуће византијском цару слати помоћ од 2000 ратника у случају рата у Европи, а 500, уместо дотадашњих 300, у случају похода у Азију. Манојло се овога пута задовољно вратио у Цариград где је прославио тријумф у коме су, по речима Никите Хонијата, вођени угарски племићи и раскошно обучени српски заробљеници. Царева победа прослављена је и беседом солунског архиепископа Михаила и стиховима Теодора Продрома и анинимног песника (Аноним Мангански).

Наредне, 1151. Манојло Комнин је, након што је умирио рашког владара, повео поход против Угара како би их казнио због помоћи коју су указали Србима. Мир је најпосле закључен 1152. након још једног византијског похода у данашњем Срему. Управа над византијским испоставама Нишем и Браничевом поверена је царевом брату од стрица Андронику који је после неког времена затражио угарску помоћ како би се домогао царског престола. Тиме је започет нови сукоб Византије и Угарске који је најпосле окончан 1155. новом победом цара Манојла. Током ових ратова, дошло је до подела у рашкој династији пошто је Урош II остао лојалан цару, док је, вероватно под Белошевим утицајем, један део племства подржавао најмлађег од браће, Десу. Када се Манојло поново показао успешним у рату са Угрима, српско племство је, у страху од цареве силе, пристало да прихвати за владара онога кога византијски цар одреди. Манојло је примио и Уроша и Десу и потом потврдио старијег Уроша на место великог жупана. Урош је обновио стару вазалну заклетву цару и предао таоце. Хронолошке оквире епизоде током које је Урош привремено изгубио престо није лако одредити, али се у науци сматра да се збацивање одиграло најраније 1153, док је Урош по царевој вољи враћен на трон вероватно 1155. године.

Када је 1160. окупљао војску за поход против Иконијског султаната Турака Селџука, цар Манојло је позвао и рашког владара да испуни своју вазалну обавезу и пошаље обећану војску. Даљих сукоба са Византијом није било све до 1162. када је умро Геза II, тако да је Манојло I Комнин решио да на угарски престо постави свог штићеника. Цар је искористио прилику и да уреди прилике у рашкој пошто се жупан, чије је име по Кинаму било Примислав, одметнуо од византијског сизеренства. Цар је позвао у Филипопољ (данас Пловдив у Бугарској) Примислава и његовог брата Белоша и затим прогласи Белоша за великог жупана. Примислав је пресељен на византијску територију где је био безопасан по интересе царства и цар га је обдарио издашним поседом. У наставку текста Кинам спомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша. Примислава помиње само Кинам, а каснији српски родослови спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. По мишљењу већег дела историчара данас, Урош и Примислав (Првослав?) су били једна те иста личност. У наставку текста Кинам спомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша и поред тога наводи како је већ споменуо да се овај велики жупан већ два пута одметао од цара који му је у оба наврата опростио. Поред тога, Примислава помиње само Јован Кинам, а каснији српски родослови и летописи спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. На основу Кинама, који је нажалост сачуван у некомплетном препису из 13. века, није могуће коначно разрешити дилему о идентитету великог жупана Примислава, а исто тако ни да ли његово име треба транскрибовати као Првослав како се почело сматрати још у историографији 19. века.

Било како било, период владавине Уроша био је доба подељености рашке владарске куће и племства по питању придржавања вазалским обавезама према византијском цару. Један део племства се опирао Византији уз угарску подршку, а сам Урош се у три наврата отворено супроставио цару. Међутим, побуна из 1162. године, подстакнута Манојловом преокупираношћу приликама у Угарској, резултирала је свргавањем Уроша II. Пошто се његово име више не спомиње у изворима могуће је да је умро недуго након губитка престола.

Деса (око 1161—1165), српски жупан српски жупан који је био у опозицији Урошу II и Манојлу I Комнину, а у пријатељству са Мађарима.

Након Белошеве краткотрајне владавине у Рашкој, великожупански престо је преузео његов најмлађи брат Деса.

Он је био формално вазал Византије. Деса је у тешким условима потпуне доминације византијске силе по читавом Балканском полуострву, покушао да настави политику својих претходника, Уроша I и Уроша II Примислава , и да успостави шире везе са потенцијалним савезницима у Европи.

Прве дипломатске мисије је начинио брачном понудом. Своју најстарију кћер је удао за кнеза Леонарда Осорског, сина венецијанског дужда Витала II Микијелија. Десини посланици се налазе у далекој Немачкој, где такође покушавају да успоставе савез путем женидбе друге Десине ћерке за немачког маркгрофа, што је изазвало бес византиског цара Манојла Комнина.

Поред освих дипломатских мисија, Деса постиже изузетне успехе у односу на Дукљу. У Летопису попа Дукљанина се наводи да се да су се стари непријатељи подигли против кнеза Радослава и његове браће Јована и Владимира, штићеника цара Манојла.

Они позивају великог жупана Десу и предају му Зету и Требиње (Травунију) на власт.

Непријатељство између цара Манојла и жупана Десе кулминира након Десиног заузећа области Дендра, коју је по споразуму требао да преда Византији, али је одбио. Цар Манојло га због неверства, чим је завршио борбу са Мађарима (Угрима), са јаком војском напао и заробио код Ниша 1165. То се десило онда када су на Десу посумњали византинци да сарађује са Западом, а нарочито са Угарском. У таквој ситуацији Деса је позвао угарске посланике да дођу на састанак са Царем да би исказали лојалност Деси само према Византији, а не и према Угарској. У целој расправи, један од угарских посланика је ословио Десу са "наш господар", што је навело Византинце да посумњају у Десину лојалност. Војници су заробили Десу и послали га у Цариград где је био једно време заточен. Тако је Деса изгубио положај великог жупана Рашке, а цар Манојло је за новог жупана поставио жупана из споредне породичне гране-Тихомира, Немањиног старијег брата.

Последњи боравак Десе је био у околини Требиња. Према Мавру Орбинију, он је умро највероватније почетком 1166. године. Сахрањен је у цркви св. Петра у Требињском Пољу (седам километара југоисточно), чији се остаци и данас могу видети.

Након археолошког ископавања, пронађен је један ктиторски гроб, који је највероватније био Десин гроб.

Тихомир (1165-1166) је био велики жупан Србије Након протеривања жупана Десе у Цариград, на предлог византијског цара Манојла Комнина, престо у Рашкој узима Тихомир, син жупана Завиде, који је био у сродству са зетском династијом.

Жупан Тихомир је под својом личном влашћу задржао Рашку, а његова браћа: Мирослав добио је Захумље, Страцимир градачко-рудничку област, а најмлађи Немања добија Ибар, Топлицу, Расину и област око Јастребца коју народ зове данас „Реке“. Мирослав подиже своју задужбину цркву светог Петра и Павла у Бијелом Пољу где је и написано Мирослављево јеванђеље, а Страцимир подиже цркву у Грацу (данас Чачак).

Убрзо је дошло око неспоразума у односу Тихомира и Немање према Византији. Властела око Немање је тежила да води самосталну политику према Византији, па је уз њихову помоћ Немања покушао да збаци са престола брата Тихомира половином 1165., али није успео и био је заточен у црним пећинама према Расу о чему говори његов син Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“.

Према истом житију, Немања се спасао уз помоћ својих пријатеља и успео је да са престола свргне свога брата Тихомира 1166. године, који као Византијски вазал бежи у Византију од које тражи помоћ да би победио узурпатора Немању.

Византија је Тихомиру пружила помоћ у оружју и војсци са којом је кренуо на Немању, у нади да ће повратити изгубљени престо. До одсудне битке међу браћом долази на Косову, код места Пантине (близу Вучитрна) 1170. године, где је на челу своје војске стајао сам Тихомир. У бици је Тихомир погинуо, а Немања је постао велики жупан Рашке-Србије.

У документима се такође наводи Тихомирова смрт, јер се спомиње да је један од браће погинуо, а затим извори више не помињу Тихомира.

Остала браћа, Мирослав и Страцимир су у почетку сукоба између Тихомира и Немање били на страни Тихомира, да би после његове погибије признали свог брата Немању за владара, а овај им је за узврат оставио на управу област коју су држали и до краја живота били у слози и љубави.

Немањићи (1196-1371)

СТЕФАН НЕМАЊА (1166-1196) велики жупан Родио се око 1132. године у Рибници код данашње Подгорице. Његов отац Завида био је у сродству са династијом Вукановића, вероватно Вуканов сестрић. Када су у Србији избили нереди Завида се склонио у Зету где је Немања и рођен и крштен по католичком обреду. По Завидином повратку у Рашку, Немања је поново крштен према православној служби у цркви Св. Петра и Павла у Расу.

Као удеони кнез за време владавине његовог брата Тихомира, Немања је својом влашћу имао жупе Ибар, Расину, Топлицу и Реке, а од византијског цара Манојла И Комнина добио је Дубочицу у лични и наследни посед.

1166. године, Немања је постао велики жупан а његови савезници су постали Угарска и Млетачка Република. Потпуно се окренуо од Византије и цара Манојла И Комнина. Али када је 1172. године дошло до смене на угарском престолу, Немања више није могао да се ослони на Мађаре. Виазантијска војска кренула је на Србију, а Немања је, да би показао покорност Манојлу Комнину, гологлав и босоног са ужетом око врата, дошао пред ноге византијском цару предао му свој мач и затразио милост. Цар Манојло му је поштедео живот, али га је као роба спровео у Цариград. Све до смрти цара Манојла И Комнина 1180. године Немања није предузимао никакве акције против Византије. У том периоду, посветио се сређивању унутрашњих прилика и коначним учвршћењем православља у држави. Браћа су му се покорила и признала врховну власт чиме су задржали право на управљање ранијим поседима.

Јачајући своју власт, Немања се ослањао на Цркву која му је издашно помагала при учвршћењу централне власти и феудализма у Србији.

Немања је за време своје владавине отпочео прикупљање српских области у једну хомогену целину. Померио је границе Србије из планинских предела Раса у две велике долине, у моравску и косовско-метохијску долину. Срби постају активан и важан чинилац балканске политике, а Немања православље проглашава државном вером и са њиме почиње период подизања велелепних манастира и цркава.

На Благовести 1196. године Стефан Немања се одрекао престола у корист свога средњег сина Стефана, византијског зета. Старији син Вукан добио је на управу Зету са Требињем, Хвосно и Топлицу, а најмлађи син Растко после краткотрајног владања Захумљем, замонашио се у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори и тамо остао као монах Сава.

И Немања се са својом женом Аном такође замонашио у Расу, у цркви Св. Петра и Павла. Добио је име Симеон, а Ана је добила име Анастасија. Она је отишла у Богородичин манастир код Куршумлије, а Немања се после краћег задржавања у Студеници упутио у Свету Гору своме сину Сави. Тамо су 1199. године подигли манастир Хиландар.

У овом манастиру, Немања је по одлуци византијског цара Алексија III Анђела постао "самостални, својевластан и самоуправан."

Стефан Немања умро је 13. фебруара 1200. године. Као заслужног бранитеља и утврдитеља православља, Српска црква прогласила га је за светитеља.

Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања.

Родоначелник и велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси-нарочито богумилске. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Велики жупан постао је 1169., а осамосталио је српску државу 1180.године. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир.

Његова жена, Ана, била је ћерка грчког цара Романа IV После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој

жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.

Стефан Првовенчани СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ (1196-1217) велики жупан, (1217-1228) краљ

Стефан Немањић, средњи син Стефана Немање био је ожењен Евдокијом, кћерком Алексија III од кога је Стефан добио титулу севастократора, а Србија у то време уживала високо уважавање у Цариграду, као самостална и стабилна балканска држава. Стефановим именовањем за великог жупана није био задовољан његов брат Вукан који је настојао да се домогне престола уз помоћ Угарске. Да би се обезбедио од напада Угарске и напада брата Вукана, 1201. Стефан од себе удаљава своју жену Евдокију са којом је имао сина Радослава и кћер Комнину. 1204. године Стефан се поново оженио другом женом, чије име није познато, добио је синове Владислава и Предислава. Како је Млетачка Република у то време ојачала, Стефан је отерао и другу жену и оженио се по трећи пут, сада унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном, како би ојачао везе са Млетачком Републиком и западом. Са Аном је добио сина Уроша I.

Стефан Немањић није био задовољан титулом великог жупана па је ступио у преговоре са папском куријом и 1217. године од папе Хонорија III добио је краљевску круну. Настављајући успешну државну политику свога оца, Стефан Првовенчани је учврстио Србију у кругу стабилних европских краљевина. У односу на Немањино време, Србија је проширила своје границе ка истоку обухватајући сада територије од Ниша и Врања, Прешево, Биначку Мораву, Горњи и Доњи Полог и Призрен. Посто се крунисао, Стефан присваја све дукљанске земље. Ускоро нестају велики кнежеви хумски, а нестају и дукљанско-немањички краљеви споредне Вуканове лозе. Обе титуле уклапају се у титулу краља Стефана Првовенчаног - Краљ све Рашке земље и Далмације и Травуније и Захумља.

Средњи син Стефана Немање, у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. Велики жупан (1196.-1217.) и краљ (1217.-1228.). По његовом доласку на власт избија IV крсташки рат. Срушено је Византијско и створено Латинско царство. Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млетачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума.Са њим почиње краљевска глава Немањића.Крунисан за краља у својој задужбини у Жичи од свога брата и духовног оца светог Саве. Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са светим Савом уздигао Православље до великог торчества у народу своме. По његовој жељи свети Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године. његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници.

Стефан Радослав (1223.-1233.)

Пошто је Сефан Првовеншани био болестан, Сава је крунисао Радослава за краља и очевог савладара. Стефан Радослав је био зет Теодора I Анђела, па се у Србији осећао епирски утицај. Краљ се потписивао грчки, а и на двору су церемоније садржавале неке грчке обичаје.

Довео је у питање аутокефалност српске цркве тражеци савете од Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. је дошао на престо после свог оца Стевана Првовенчаног. Жењен је ћерком цара Тодора Анђела, најмлађег тада владара на Балкану. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и у то време када су његовог таста победили Бугари (1230. године). Пошто је таст изгубио престо и радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. На престо је дошао његов млађи брат Владислав.

Свети Кнез Владислав(1234.-1243.) СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ

Био је краљ од 1234.године до 1243. године, и зет бугарског цара Ивана II Асена од кога је измолио Савине мошти. У овом периоду Татари су захватили балканске земље и преко приморја Рашке скрасили су се око Црног мора 1241/42. У то време умро је Иван II Асен и Владислав је тако изгубио ослонац.

Син краља Стефана, дошао је на престо после пада са преатола његовог старијег брата Радослава кога је српска власт сменила јер се исувише везао за византијски двор, и то не само својом женидбом са њиховом принцезом Аном, већ и превеликим везивањем за њихову цркву. Краљ Владислав се оженио бугарском принцезом Белославом и настојао да Србију и Бугарску више зближи и повеже, али у то време (1241. године) долази до најезде Монгола који су опустошили Србију. То је довело до смене краља Владислава. Краљ Владислав је за време своје кратке владавине сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини. На престо долази његов млађи брат Урош. Саградио манастир Милешева, где је из Трнова пренео мошти Светог Саве. Одликовао се изузетним милосрђем према сиромашнима. На новцу његовог доба стајао је натпис: "Слуга Божји Владислав".

Краљ Урош I Немањић (1243.-1276.) СТЕФАН УРОШ I

Владао је у периоду између 1243. године и 1276. године. Мешао се у борбе Епира и Италије против Никејског царства. Освојио је дио Македоније са Скопљем.

Урош I Немањић. Српски краљ 1243-1276. Најмлађи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, кћерке млетачког дужда Енрика Дандола. Са Епиром је нападао Никеју. После смрти никејског цара Теодора II Ласкариса на власт је дошао Михајло VIII Палеолог, с ким је Урош успоставио пријатељске односе, а на тај начин уједно и са Угарском. Српска војска је напала Мачванску бановину у Угарској, након чега је Урош заробљен. Склопио је брак између свог старијег сина Драгутина и Кателине, кћерке угарског краља Стефана V. После неуспелог брака између млађег сина Милутина и Ане, кћерке Михајла VIII Палеолога, Урош се окреће византијским противницима, краљу Сицилије, Карлу Анжујском. Урош је укинуо владарске титуле великог кнеза Дукље и Хума и завео централистичку власт. Томе се успротивио Драгутин који је напао оца и поразио га 1276. Урош се замонашио у Хуму и убрзо умро.

Краљ Урош I са сином МилутиномСва три потомка Стефанова сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Урош је на власти остао више од тридесет година (1243-1276).

Оно што је посебно занимљиво за ово раздобље српске историје јесте појава немачких рудара, познатих под именом Саси. Они су стигли у Србију негде почетком четврте деценије тринаестог столећа бежећи од Монгола, највероватн
080;је из Влашке која је била опустошена Татарским походом. Са собом су донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси су развили руднике у Брскову, Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је читаво коло привредних и трговачких веза са приморјем и јужном Италијом.

Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба бескрвне равнотеже.

Урош је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, била је из рода Анжујског, рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак. Био је успешнији на трону од своје браће. Краљ Урош I имао је веома добре односе са својим суседним државама, а оженио се из краљевске породице са Сицилије. Проширио је Србију према западу, економски је ојачао и спречио сепаратизам области споредних делова династије. .

Због тога долази у сукоб са својим старијим сином Драгутином који је помогнут војском својега таста - угарског краља - напао оца, војнички га је победио и преузео престо 1276. године. Краљ Урош је градитељ Сопоћана, постао је монах Симеон. Урош је умро наредне, 1277. године. Сахрањен је у манастиру Милешево

Краљ Драгутин (1276.-1282.) Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошића (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку (удату за Павла Шубића). Побунио се

против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276. године.

Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци.

Сремска краљевинаДрагутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву са Београдом, Усору, Соли, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као «сремски краљ». Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града.

Динар краља Драгутина, познат као први српски динар са ћириличним натписомУ то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак.

Заједно са братом Милутином, Драгутин је за време своје владавине ратовао против Византије, Бугара и Татара. Потоња сарадња Милутина са Византијом је повредила Драгутинове интересе, те долази до грађанског сукоба између два брата 1301-1312/3 године. Пошто је био у рату и са братом и са угарским краљем, Карлом Робертом, одлучио је да се измири са Милутином 1312. године. Успоставиле су се старе границе. Убрзо се тешко разболео и замонашио примивши име Теоктист. Своју државу је дао на управу сину Владиславу II. Умро је 1316. године.

Иако је предао престо брату Милутину није се у потпуности повукао из политичког живота. Задржао је територије око Ариља и Рудника и добио је као угарски краљевски зет Мачванску бановину.

Преузео је престо од оца Уроша, али само после неколико година владања престо је уступио своме млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области, правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године. На простору свога краљевства подигао је многе цркве, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом Драгутин је ударио војском на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава II..

Драгутин је био на српском престолу релативно кратко време. Много је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих (Троноша код Лознице, Ћелија код Ваљева, Рача на Дрини, Папрача код Зворника, Тавна код Тузле, Липље код Бања Луке и др.), подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. године. Пре смрти Драгутин се замонашио и добио име Теоксит. Његов омиљени духовник био је старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. Бринуо је чистоти вере и многе неверне обратио у хришћанство. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.

Стефан Урош II Милутин Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253, умро у Неродимљу 29.10.1321) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку [4]. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276),млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331).

Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299.године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци),чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд(1319),али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе,али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратове са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора,церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором.. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе односно манастирска црква у Хиландару ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем . Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов пријатељ и архиепископ српски Данило II (1324—1337).

Женио се чак пет пута,последњи пут Симонидом 1299.године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану и Царицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији,а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282.године требао да наследи Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно одцепила(као Бранивојевићи у Захумљу, а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску.

Стефан Урош III - Дечански КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ

Стефан Дечански је владао од 1321-1331. године. За време његове владавине Андроник III са југа и бугарски цар са истока су кренули у поход на Србију.

У бици код Велбужда 28. јула 1330. године убијен је бугарски цар. Андроник III није наставио поход на Србију, а ни Стефан није кренуо у поход на Византију. Стефан није освајао територије, сто је изазвало незадовољство властеле и његовог сина Душана.

У лето 1331. године Душан је збацио Стефана са власти. Стефан Дечански је затворен и умро је у тамници.

Син краља Милутина и отац цара Душана, најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића.. Владао је од 1321. до 1331. године. Још за живота свога оца краља Милутина добио је на управљање зетску област, али је ускоро сковао таверу да скине оца са престола, па је у томе осујећен. Протеран је у Византију са породицом међу којом је и његов син, касније цар Душан. По наређењу необавештеног оца, био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен ( у Звечану 1336. године). При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: "Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити". Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Стефан Дечански проширио је државу на југ, према Византији, а када су се Византијци удружили са Бугарима, потукао је Бугаре на Велбужду, захваљујући вештини и храброшћу свога сина Душана, који је већ био проглашен за краљевића. Својом мудрошћу и подвигом, кроткошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година, јави му се опет свети Никола и рече му: "Дошао сам да испуним своје обећање". И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Свети краљ Стефан са светим Савом и светим кнезом Лазаром чини једну прекрасну тријаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. године примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

СТЕФАН ДУШАН – ЦАР ДУШАН Владавина Стевана Душана почиње 1331.године и као краљ он влада до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар - највећи војнополитички успон Немањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопље је 16. априла 1346. године, Стеван Душан свечано крунисан за "ЦАРА СРБА И ГРКА" уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира. Државни сабор је на Спасовдан, 29. маја 1349. године усвојио "ДУШАНОВ ЗАКОНИК" који је допуњен, такође, на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, цар Душан је у овом погледу изузетак.

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је

убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326.год. после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани судобили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време краља Душана. 1333 године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија. Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане "Српски поп да поје",јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид, док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.

У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча,који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо,док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне,задихане српске витезове,сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску. Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).

Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој Гори за месалијанство (односно богомилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.[1]

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Душанов законик је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова, али је пет година касније допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан. Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целој држави. Првих 38 чланова се односило на Српску цркву. Црквено право је такође било регулисано Номоканоном светога Саве и Синтагми Матије Властара. Од 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не да суде по страху од цара.

Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада. Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

Стефан Урош V Нејаки Стефан Урош V Нејаки је једини син и наследник цара Душана.

Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји.

Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса.

И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар.

За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу.

После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти.

Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак[тражи се извор]. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825.године под именом „Смрт Уроша V“.Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност.

Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи другу државу. То су почели чинити и други велможи, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окпили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен.Син цара Душана, последњи потомак династије Немањића. Царовао у тешко време распада царства српског. У Бици на Марици 1371. годинеучествовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до Косовске Битке 1389. године у којој нису учествовале све српске области. Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана [тиљановиша. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.

Лазаревићи (1371-1427)

Цар Лазар Кнез Лазар,који је владао од 1371 до 1389 год. у области трију Морава, представља једног од најважнијих српских владара у то време. Прославио се учешћем у Косовској битци, у којој је и изгубио живот,али која га је уједно сврстала у ред бесмртника.

О кнежевом животу пре почетка владавине и о његовим прецима, не зна се много. Према оскудним податцима који су забележени, кнезев отац ј е био Прибац Хребељановић из Прилепца код Новог Брда. Он је био значајна личност на двору цара Душана. Обављао је посао логофета, слуге или пехарника. На основу патронима Хребељановић, може се закључити да се деда кнеза Лазара звао Хребељан, за кога не постоје поуздани историјски податци. Од ближе породице кнез Лазар је имао и сестру Драгану,која је била удата за челника Мусу. Иначе име Лазар је јеврејског порекла, ”Ел’азар”, што значи “Божија помоћ”.

Кнез Лазар је још као младић доведен у службу на двор цара Душана, који је убрзо оценио способности и врлине Лазареве, те га је поставио за првог у двору. Цар Душан жени Лазара својом сродницом Милицом, кћерком кнеза Вратка, потомка Немањића по Вукану. Дао му је и један део државе на управљање, где су кнеза Лазара сви волели и поштовали. Кнез Лазар је покушао да настави традицију Немањића, али му дешавања у земљи нису ишла у прилог. Кризно време од смрти цара Душана па до учвршћења на власти кнеза Лазара, у још слободном делу Србије унело је суревњивост у понашање и узајамне односе обласних господара. Поред тих унутрашњих несугласица, све се јаче осећала и опасност од Турака, који су већ заузели добар део српске земље, па су чак често упадали и у моравску Србију кнеза Лазара.

Кнез Лазар се титулисао као “господар свих Срба”, и употребљавао владарско име Стефан. Црква је признала кнеза Лазара за сувереног самодржавног владара свих Срба, а таквим га сматра и Цариградска патријаршија која се кнезу Лазару у писму из 1386, обраћа као преузвишеном кнезу све Србије.К нез Лазар је поставио питање скидања црквене анатеме са Србије код одговорних у Цариграду. Цариградски патријарх Филотеј послао је јеромон