Serbian Patron Saints
This holy man is called ``the God-bearer'' because he constantly bore the name of the Living God in his heart and on his lips. According to tradition, he was thus named because he was held in the arms of God Incarnate, Jesus Christ. On a day when the Lord was teaching His disciples humility, He took a child and placed him among them, saying: Whosoever therefore shall humble himself as this little child, the same is greatest in the Kingdom of Heaven (Matthew 18:4). This child was Ignatius. Later, Ignatius was a disciple of St. John the Theologian, together with Polycarp, Bishop of Smyrna. As Bishop of Antioch, Ignatius governed the Church of God as a good shepherd and was the first to introduce antiphonal chanting in the Church, in which two choirs alternate the chanting. This manner of chanting was revealed to St. Ignatius by the angels in heaven. When Emperor Trajan was passing through Antioch on his way to do battle with the Persians, he heard of Ignatius, summoned him and counseled him to offer sacrifice to the idols. If Ignatius would do so, Trajan would bestow upon him the rank of senator. As the counsels and threats of the emperor were in vain, St. Ignatius was shackled in irons and sent to Rome in the company of ten merciless soldiers, to be thrown to the wild beasts. Ignatius rejoiced in suffering for his Lord, only praying to God that the wild beasts would become the tomb for his body and that no one would prevent him from this death. After a long and difficult journey from Asia through Thrace, Macedonia and Epirus, Ignatius arrived in Rome, where he was thrown to the lions in the circus. The lions tore him to pieces and devoured him, leaving only several of the larger bones and his heart. This glorious lover of the Lord Christ suffered in the year 106 in Rome at the time of the Christ-hating Emperor Trajan. Ignatius has appeared many times from the other world and worked miracles, even to this day helping all who call upon him for help.
The Holy Protomartyr Stephen the Archdeacon (December 27/January 9)Stephen was a kinsman of the Apostle Paul and one of those Jews who lived in the Hellenic provinces. Stephen was the first of the seven deacons whom the holy apostles ordained and appointed to the service of assisting the poor in Jerusalem. For this, he is called the archdeacon. By the power of his faith, Stephen worked great miracles among the people. The wicked Jews disputed with him, but they were always defeated by his wisdom and the power of the Spirit, Who acted through him. Then the shameful Jews, accustomed to calumnies and slander, incited the people and the elders of the people against the innocent Stephen, slandering him as though he had blasphemed against God and against Moses. False witnesses were quickly found who confirmed this. Stephen then stood before the people, and all saw his face as it had been the face of an angel (Acts 6:15), that is, his face was illumined with the light of grace as was once the face of Moses when he spoke with God. Stephen opened his mouth and enumerated the many good works and miracles that God had performed in the past for the people of Israel, as well as the many crimes and opposition to God on the part of this people. He especially rebuked them for the killing of Christ the Lord, calling them betrayers and murderers (Acts 7:52). And while they gnashed their teeth, Stephen beheld and saw the heavens open and the glory of God. That which he saw, he declared to the Jews: Behold, I see the heavens opened and the Son of Man standing on the right hand of God! (Acts 7:56). Then the malicious men took him outside the city and stoned him to death. Among his persecutors was his kinsman Saul, later the Apostle Paul. At that time, the Most-holy Theotokos, standing on a rock at a distance with St. John the Theologian, witnessed the martyrdom of this first martyr for the truth of her Son and God, and she prayed to God for Stephen. This occurred one year after the descent of the Holy Spirit upon the apostles. Gamaliel, a prince of the Jews and a secret Christian, clandestinely took St. Stephen's body and buried it on his own estate. Thus, this first among the Christian martyrs gloriously reposed and took up his habitation in the Kingdom of Christ God.
SAINT BASIL THE GREAT, ARCHBISHOP OF CAESAREA (January 1/14)
Basil was born during the reign of Emperor Constantine. While still unbaptized, Basil spent fifteen years in Athens where he studied philosophy, rhetoric, astronomy and all other secular sciences of that time. His colleagues at that time were Gregory the Theologian and Julian, later the apostate emperor. In his mature years he was baptized in the river Jordan along with Euvlios his former teacher. He was Bishop of Caesarea in Cappadocia for almost ten years and completed his earthly life fifty years after his birth. He was a great defender of Orthodoxy, a great light of moral purity, a religious zealot, a great theological mind, a great builder and pillar of the Church of God. Basil fully deserved the title "Great." In liturgical services, he is referred to as the "bee of the Church of Christ which brings honey to the faithful and with its stinger pricks the heretics." Numerous works of this Father of the Church are preserved; they include theological, apologetical, ascetical and canonical writings as well as the Holy and Divine Liturgy named after him. This Divine Liturgy is celebrated ten times throughout the year: the First of January, his feast day; on the eve of the Nativity of our Lord; on the eve of the Epiphany of our Lord; all Sundays of the Honorable Fast [Lenten Season], except Palm Sunday; on Great and Holy Thursday and on Great and Holy Saturday. St. Basil died peacefully on January 1, 379 A.D., and was translated into the Kingdom of Christ.
SAINT JOHN THE BAPTIST (January 7/20)
Because John's main role in his life was played out on the day of the Epiphany (Theophany), the Church from earliest times dedicated the day following Epiphany to his memory. To this feast is also linked the incident with the hand of the Forerunner. The Evangelist Luke desired to remove the body of John from Sebaste, where the great prophet was beheaded by Herod, to Antioch his place of birth. He succeeded though, in acquiring and translating only one hand which was preserved in Antioch until the tenth century after which it was transferred to Constantinople from where it disappeared during the time of the Turks.
Feasts of St. John are celebrated several times throughout the year, but this day, January 7, has the most Svecara. [That is, those Orthodox Serbs who honor St. John the Baptist as their Krsna Slava - Patron Saint. The Krsna Slava is the day that the Orthodox Serbs commemorate the baptism of their ancestors into Christianity]. Among the Gospel personalities who surround the Savior, John the Baptist occupies a totally unique place by the manner of his entry into the world as well as by the manner of his life in this world, by his role in baptizing people for repentance and for his baptizing the Messiah and, finally, by his tragic departure from this life. He was of such moral purity that, in truth, he could be called an angel [messenger] as Holy Scripture calls him rather than a mortal man. St. John differs from all other prophets especially in that he had that privilege of being able, with his hand, to show the world Him about Whom he prophesied.
It is said that every year on the feast of the saint, the bishop brought the hand of St. John before the people. Sometimes the hand appeared open and other times the hand appeared clenched. In the first case it signified a fruitful and bountiful year and, in the second case, it meant a year of unfruitfulness and famine.
SAINT SAVA [SABAS], ARCHBISHOP OF THE SERBS (January 14/27)
Sava was born in 1169 A.D. He was the son of Stephen [Stefan] Nemanja the Grand Zupan of the Serbs. As a young man, Sava yearned for the spiritual life for which he fled to the Holy Mountain [Mt. Athos] where he was tonsured a monk and with rare zeal lived according to the ascetical rule. Stefan Nemanja followed the example of his son and came to the Holy Mountain where he was tonsured a monk and died as Simeon, the monk. Sava obtained the independence of the Serbian Church from the [Byzantine] emperor and patriarch and became the first Archbishop of the Serbs. Together with his father, he built the Monastery Hilendar and, after that, many other monasteries, churches and schools throughout the Serbian lands. On two occasions, he made a pilgrimage to the sacred places in the Holy Land. He restored peace between his two brothers who were estranged because of a struggle for power. He restored peace between the Serbs and their neighbors. In establishing the Serbian Church, he was, through that, establishing the Serbian State and culture. He instilled peace between all the Balkan peoples and worked for the benefit of all for which he was loved and respected by all the Balkan peoples. To the Serbian people he gave a Christian soul which did not perish with the collapse of the Serbian State. Sava died in Trnovo, Bulgaria, during the reign of Emperor Asen, having become ill following the Divine Liturgy on the Feast of the Epiphany on January 12, 1236 A.D. King Vladislav translated his body to the Mileshevo Monastery from which Sinan Pasha removed it and burned it on Vracar in Belgrade, April 27, 1595 A.D.
SAINT PETER THE APOSTLE (THE CHAINS OF ST. PETER) (January 16/29)
Saint Peter is commemorated on this day because of the chains by which he was shackled by the lawless Herod and which during the appearance of an angel in prison fell from him, "Suddenly the angel of the Lord stood by him and a light shone in the cell. He tapped Peter on the side and awakened him, saying, `Get up quickly.' The chains fell from his wrists" (Acts of the Apostles 12:7). The chains were preserved by Christians as much for the memory of this great apostle as well as for their healing power, for many of the sick were healed by touching them as well as with the towel of the Apostle Paul, "then when the face cloths or aprons that touched his skin were applied to the sick, their diseases left them and the evil spirits came out of them" (Acts of the Apostles 19:12). St. Juvenal, the Patriarch of Jerusalem gave these chains as a gift to the Empress Eudocia, the exiled wife of the Emperor Theodosius the Younger. She divided them into two and sent one half to the Church of the Holy Apostle in Constantinople and the other half to her daughter Empress Eudoxia in Rome, the wife of Valentian. Eudoxia built the Church of St. Peter and deposited these chains in it, together with those chains with which Peter was shackled before his death under Emperor Nero.
SAINT GEORGE, THE HOLY AND GREAT MARTYR (April 23/May 6)
This glorious and victorious saint was born in Cappadocia the son of wealthy and virtuous parents. His father suffered for Christ and his mother then moved to Palestine. When George grew up, he entered the military, where in his twentieth year, attained the rank of a Tribune and as such was in the service of the Emperor Diocletian. When Diocletian began the terrible persecution against Christians, George came before him and courageously confessed that he is a Christian. The emperor had him thrown into prison and ordered that his feet be placed in a stockade of wooden hobbles and that a heavy stone be placed on his chest. After that, the emperor commanded that George be tied to a wheel under which was a board with large nails and he was to be rotated until his entire body became as one bloody wound. After that, they buried him in a pit with only his head showing above the ground and there they left him for three days and three nights. Then George was given a deadly poison to drink by some magician. But, through all of these sufferings, George continuously prayed to God and God healed him instantly and saved him from death to the great astonishment of the people. When he resurrected a dead man through his prayer, many then accepted the Faith of Christ. Among these also was Alexandra, the wife of the Emperor Athanasius, the chief pagan priest and the farmers: Glycerius, Valerius, Donatus and Therinus. Finally the emperor ordered George and his wife Alexandra beheaded. Blessed Alexandra died on the scaffold before being beheaded. St. George was beheaded in the year 303 A.D. The miracles which have occurred over the grave of St. George are without number. Numerous are his appearances, either in dreams or openly, to those who have invoked him and implored his help from that time until today. Enflamed with love for Christ the Lord, it was not difficult for this saintly George to leave all for the sake of this love: rank, wealth, imperial honor, his friends and the entire world. For this love, the Lord rewarded him with the wealth of unfading glory in heaven and on earth and eternal life in His kingdom. In addition, the Lord bestowed upon him the power and authority to assist all those in miseries and difficulties who honor him and call upon his name.
THE HOLY APOSTLE AND EVANGELIST MARK (April 25/May 8)
Mark was a traveling companion and assistant to the Apostle Peter who, in his first epistle calls him his son, "The chosen one at Babylon sends you his greeting as does Mark, my son" (1 Peter 5:13), not according to the flesh but a son according to the spirit. While Mark was in Rome with Peter, the faithful begged him to write down for them the saving teaching of the Lord Jesus, His miracles and His life. Thus, Mark wrote the Holy Gospel which the Apostle Peter himself saw and attested to its truthfulness. Mark was appointed a bishop by the Apostle Peter and was sent to Egypt to preach. As so, St. Mark was the first preacher of the Good News [Gospel] in Egypt and was the first bishop in Egypt. Egypt was entirely oppressed by the thick darkness of paganism, idolatry, soothsaying and malice. With the help of God, St. Mark succeeded to sow the seed of the teaching of Christ throughout Libiya, Ammonicia and Pentopolis. From Pentopolis, St. Mark came to Alexandria where the Spirit of God led him. In Alexandria, he succeeded in establishing the Church of God and installed bishops, priests and deacons and to firmly strengthen them all in the honorable Faith. Mark confirmed his preaching through many and great miracles. When the heathens raised accusations against Mark, as a destroyer of their idolatrous faith, and when the mayor of the city began to search for Mark, he again fled to Pentopolis where he continued to strengthen his earlier work. After two years, Mark again returned to Alexandria to the great joy of all the faithful, whose number was greatly multiplied. On this occasion, the pagans seized Mark, bound him tightly and began to drag him over the cobblestone pavement crying out: "Let us drag the ox to the pen." Wounded and bloodied throughout, they cast Mark into prison where, at first, a heavenly angel appeared to him encouraging and strengthening him. After that, the Lord Jesus Himself appeared to him and said: "Peace be to you Mark, my Evangelist!" To that Mark replied: "Peace be to you also my Lord Jesus Christ!" The next day the vicious men brought Mark out of prison and again dragged him throughout the streets with the same cry: "Let us drag the ox to the pen." Completely exhausted and worn out, Mark uttered: "Into Your hands O Lord, I give up my spirit." Mark expired and his soul was translated into a better world. His holy relics were honorably buried by Christians and, through the centuries, his relics give healing to people from all of their afflictions, pains and diseases.
SAINT BASIL OF OSTROG (April 29/May 12)
Basil was born in Popova, a village in Hercegovina of simple and God-fearing parents. From his youth, he was filled with love for the Church of God and when he reached maturity, he entered to the Monastery of the Dormition (Assumption) of the Birth-giver of God in Trebinje and there received the monastic tonsure. As a monk, he quickly became renown because of his genuine and rare ascetical life. Saint Basil took upon himself mortification upon mortification each one heavier and more difficult than the last. Later, against his will, he was elected and consecrated bishop of Zahumlje and Skenderia. As a hierarch, he first lived in the Monastery Tvrdosh and from there, as a good shepherd, strengthened his flock in the Orthodox Faith, protecting them from the cruelty of the Turks and the cunning ways of the Latins. When Basil was exceedingly pressed by his enemies and, when Tvrdosh was destroyed by the Turks, he moved to Ostrog, where he lived an austere ascetical life, protecting his flock by his ceaseless and fervent prayer.(*) He died peacefully in the Lord in the sixteenth century, leaving behind his incorruptible relics; incorruptible and miracle-working to the present day. The miracles at the grave of St. Basil are without number. Christians and Muslims alike come before his relics and find healing of their most grave illnesses and afflictions. A great people's assembly (pilgrimage) occurs there annually on the Feast of Pentecost.
SAINT CYRIL AND SAINT METHODIUS EQUAL TO THE APOSTLES (May11/24)
Saints Cyril and Methodius were brothers from Thessalonica of distinguished and wealthy parents, Leo and Maria. The older brother Methodius spent ten years as an officer among the Macedonian Slavs and thus learned the Slavic language. After that Methodius withdrew to Mount Olympus and dedicated himself to the monastic life of asceticism. It was here that Cyril (Constantine) later joined him. When the Khazarite king, Kagan, requested preachers of the Faith of Christ from Emperor Michael III then, by command of the emperor, these two brothers were found and sent among the Khazars. Convincing King Kagan of the Faith of Christ, they baptized him along with a great number of his chief assistants and even a greater number of the people. After a period of time, they returned to Constantinople where they compiled the Slavonic alphabet consisting of thirty-eight letters and proceeded to translate ecclesiastical books from Greek into Slavonic. At the request of Prince Rastislav, they traveled to Moravia where they spread and established the devout Faith and multiplied books and distributed them to the priests to teach the youth. At the request of the pope, Cyril traveled to Rome where he became ill and died on February 14, 867 A.D. Then Methodius returned to Moravia and labored to strengthen the Faith of Christ among the Slavs until his death. Following his death - he died in the Lord on April 6, 885 A.D. - his disciples, THE FIVE FOLLOWERS, with St. Clement, the bishop at the head, crossed the Danube River and descended to the south into Macedonia, where from Ohrid they continued their labor among the Slavs begun by Cyril and Methodius in the north.
SAINT CONSTANTINE AND EMPRESS HELENA (May 21/June 3)
Constantine's parents were Emperor Constantius Chlorus and the Empress Helena. Chlorus had other children by another wife, but from Helena he had only Constantine. After his coronation Constantine fought three great battles: one, against Maxentius, a Roman tyrant; the second, against the Scythians on the Danube and the third, against the Byzantines. Before the battle with Maxentius, while Constantine was greatly concerned and in doubt about his success, a brilliant Cross appeared to him in the sky during the day, completely adorned with stars and written on the Cross were these words: "By this Sign Conquer." Astonished, the emperor ordered a large cross to be forged similar to the one that appeared to him and that it be carried before the army. By the power of the Cross he achieved a glorious victory over the enemy who was superior in members. Maxentius was drowned in the Tiber river. Immediately after that, Constantine issued the famous Edict of Milan in the year 313 A.D. to halt the persecution of Christians. Defeating the Byzantines, Constantine built a beautiful capital on the Bosphorus which from that time on was called Constantinople. Before that, however, Constantine succumbed to the dreaded disease of leprosy. As a cure, the pagan priests and physicians counseled him to bathe in the blood of slaughtered children. However, he rejected that. Then the Apostles Peter and Paul appeared to him and told him to seek out Bishop Sylvester who will cure him of this dreaded disease. The bishop instructed him in the Christian Faith, baptized him and the disease of leprosy vanished from the emperor's body. When a discord began in the Church because of the mutinous heretic Arius, the emperor convened the First Ecumenical Council in Nicaea, 325. A.D., where the heresy was condemned and Orthodoxy confirmed. St. Helena, the pious mother of the emperor, was very zealous for the Faith of Christ. She visited Jerusalem, discovered the Honorable Cross of the Lord, built the Church of the Resurrection on Golgotha and many other churches throughout the Holy Land. This holy woman presented herself to the Lord in her eightieth year in 327 A.D. Emperor Constantine outlived his mother by ten years. He died in Nicomedia in his sixty-fifth year in 337 A.D. His body was interred in the Church of the Twelve Apostles in Constantinople.
THE HOLY MARTYR LAZAR [LAZARUS], SERBIAN PRINCE (June 15/28)
Lazar was one of the Serbian noblemen who ruled the Serbian empire after the death of Tsar Dushan. After the death of Tsar Urosh, Patriarch Ephrem crowned Lazar as the Serbian king. Lazar sent a delegation to Constantinople with the monk Isaiah to implore the patriarch to lift [remove] the anathema from the Serbian people. He fought against the Turkish powers on several occasions. Finally, he clashed [fought] on the Field of Blackbirds [Kosovo Polje] on June 15, 1389 A.D. against the Turkish Emperor Amurat where he was beheaded. His body was translated and interred in Ravanica, his memorial church [Zaduzbina] near Cuprija and later was translated to Ravanica in Srem and from there, during the Second World War (1942) was translated to Belgrade and placed in the Cathedral Church of the Holy Archangel Michael where it rests today incorrupt and extends comfort and healing to all those who turn to him with prayer. [In 1989, on the occasion of the six-hundred year anniversary of his martyrdom, St. Lazar's relics were again translated to the monastery of Ravanica in Cuprija]. St. Lazar restored the monasteries of Hilendar [Mt. Athos] and Gornjak. He built Ravanica and Lazarica [in Krusevac] and was a benefactor of the Russian monastery St. Pantaleon [Mt. Athos] as well as many other churches and monasteries.
THE HOLY APOSTLE PETER (June 29/July 12)
Peter was the son of Jonah and the brother of Andrew, the First-called. He was of the Tribe of Simeon from the town of Bethsaida. He was a fisherman and, at first, was called Simon but the Lord was pleased to call him Cephas or Peter: "And he brought him to Jesus. And when Jesus beheld him, He said, You are Simon the son of Jonah: you shall be called Cephas, which is by interpretation, a rock" (St. John 1:42). He was the first of the disciples to clearly express faith in the Lord Jesus saying: "Thou art the Christ, the Son of the living God" (St. Matthew 16:16). His love for the Lord was great and his faith in the Lord gradually strengthened. When the Lord was brought to trial, Peter denied Him three times but after only one glance into the face of the Lord, Peter's soul was filled with shame and repentance. After the descent of the Holy Spirit, Peter appears as a fearless and powerful preacher of the Gospel. Following one of his sermons in Jerusalem, three-thousand souls converted to the Faith. He preached the Gospel throughout Palestine and Asia Minor, throughout Illyria and Italy. Peter worked many powerful miracles; he healed the sick, resurrected the dead; the sick were healed even from his shadow. He had a great struggle with Simon the Magician who proclaimed himself as god but in reality Simon was a servant of Satan. Finally, Peter shamed and defeated him. By order of the evil Emperor Nero, Simon's friend, Peter was condemned to death. Installing Linus as Bishop of Rome, counseling and comforting the flock of Christ, Peter proceeded joyfully to his death. Seeing the cross before him, he begged his executioners to crucify him upside down for he considered himself unworthy to die as did his Lord. Thus the great servant of the Great Lord reposed and received the wreath of eternal glory.
THE APOSTLE PAUL
Paul was born in Tarsus of the tribe of Benjamin. At first, he was called Saul, studied under Gamaliel, was a Pharisee and a persecutor of Christianity. He was miraculously converted to the Christian Faith by the Lord Himself Who appeared to him on the road to Damascus. He was baptized by the Apostle Ananias, was called Paul and numbered in the service of the great apostles. With a fiery zeal, Paul preached the Gospel everywhere from the borders of Arabia to Spain, among the Jews and among the Gentiles. He received the title "Apostle to the Gentiles." As horrible as his sufferings were, so much more was his super human patience. Throughout all the years of his preaching Paul, from day to day, hung as one on a weak thread between life and death. Since he fulfilled all days and nights with labor and suffering for Christ, since he organized the Church in many places and since he attained such a degree of perfection he was able to say: "It is now no longer I that live, but Christ lives in me" (Galatians 2:20). Paul was beheaded in Rome during the reign of Emperor Nero at the same time as the Apostle Peter.
THE HOLY PROPHET ELIJAH (July 20/ August 2)
Saint Elijah, one who saw God, a miracle-worker and a zealot for faith in God, was born of the tribe of Aaron from the town Tishba for which he was called the Tishbite. When St. Elijah was born, his father Savah saw an angel of God hovering around the child, wrapping the child in fire and giving him a flame to eat. That was a foreshadowing of Elijah's fiery character and his God-given fiery power. He spent his entire youth in godly thoughts and prayers withdrawing frequently into the wilderness to contemplate and to pray in solitude. At that time the Jewish kingdom was divided into two unequal parts: the kingdom of Judah consisting of only two tribes, the tribes of Judah and Benjamin with their capital in Jerusalem and the kingdom of Israel consisting of the remaining ten tribes with their capital in Samaria. The first kingdom was governed by the descendants of Solomon and the second kingdom was governed by the descendants of Jeroboam, the servants of Solomon. The greatest confrontation that the prophet Elijah had was with the Israelite King Ahab and his evil wife Jezebel. For they, Ahab and Jezebel, worshipped idols and were turning the people away from serving the One and Living God. Before this, however, Jezebel, a Syrian, persuaded her husband to erect a temple to the Syrian god Baal and ordered many priests to the service of this false god. Through great miracles Elijah displayed the power and authority of God: he closed up the heavens, so that there was not any rain for three years and six months; he lowered a fire from heaven and burned the sacrifice to his God which the pagan priests of Baal were unable to do; he brought down rain from heaven by his prayer; miraculously multiplied flour and oil in the home of the widow in Zerepath, and resurrected her son; he prophesied to Ahab that the dogs will lick up his blood and to Jezebel that the dogs will consume her flesh, all of which happened as well as many other miracles did he perform and prophesy. On Mount Horeb, he spoke with God and heard the voice of God in the calm of a gentle breeze. Before his death he took Elisha and designated him as his successor in the prophetic calling; by his mantle he divided the waters of the Jordan river; finally he was taken up into the heavens in a fiery chariot by flaming horses. He appeared on Mount Tabor to our Lord Jesus Christ together with Moses. Before the end of the world St. Elijah will appear again to put an end to the power of the anti-Christ (Revelation, Chapter 11).
THE HOLY AND GREAT MARTYR PANTALEON [PANTELEIMON] (July 27/ August 9)
Pantaleon was born in Nicomedia of a Christian mother and a pagan father. His mother was called Eubula and his father Eustorgius. As a young man he studied the science of medicine. The priest, Hermolaus, invited Pantaleon to be with him and taught him the Faith of Christ and baptized him. Pantaleon miraculously cured a blind man whom the other doctors treated in vain; he cured him by the power of Christ and baptized him. Out of envy the doctors accused Pantaleon of being a Christian and he went before the Emperor Maximian to stand trial. "He stood before the earthly king in body but in thought he stood before the heavenly King." Before the emperor, he freely declared that he was a Christian and, before the eyes of the emperor, he healed a paralytic of a long-standing illness. This miracle drew many pagans to the Faith of Christ. The emperor subjected him to torture but the Lord appeared to him on several occasions and delivered him whole and unharmed. Saint Hermolaus with Hermippas and Thermocrates were then martyred. Sentenced to death, Saint Pantaleon knelt for prayer. At that moment the executioner struck him on the neck with a sword and the sword broke as though it were made of wax. The executioner was unable to execute him until the saint completed his prayer and until Pantaleon told him to behead him. His relics possessed the ability to heal. Pantaleon was executed under an olive tree which, after that, became all adorned with fruit. PANTA LEON means, "all merciful" "all compassionate." The All-merciful God received his righteous soul and glorified him among His great saints. This wonderful martyr suffered honorably for Christ in his youth, on July 27, 304 A.D. Saint Pantaleon is invoked in prayers at the time of the "Blessing of Waters" and in the blessing of the holy oils used in the "The Sacrament of Holy Unction," together with Saint Hermolaus and the other unmercenary saints and wonder-workers. A most beautiful church dedicated to this saint is located on Holy Mount Athos.
The Exaltation of the Honorable Cross (September 14/27)
Two events in connection with the Honorable Cross of Christ are commemorated on this day: first, the finding of the Honorable Cross on Golgotha and second, the return of the Honorable Cross from Persia to Jerusalem. Visiting the Holy Land, the holy Empress Helena decided to find the Honorable Cross of Christ. An old Jewish man named Judah was the only one who knew where the Cross was located, and, constrained by the empress, he revealed that the Cross was buried under the temple of Venus that Emperor Hadrian had built on Golgotha. The empress ordered that this idolatrous temple be razed and, having dug deep below it, found three crosses. While the empress pondered on how to recognize which of these was the Cross of Christ, a funeral procession passed by. Patriarch Macarius told them to place the crosses, one by one, on the dead man. When they placed the first and second cross on the dead man, the dead man lay unchanged. When they placed the third cross on him, the dead man came back to life. By this they knew that this was the Precious and Life-giving Cross of Christ. They then placed the Cross on a sick woman, and she became well. The patriarch elevated the Cross for all the people to see, and the people sang with tears: ``Lord, have mercy!'' Empress Helena had a silver case made and set the Honorable Cross in it. Later, the Persian Emperor Chozroes conquered Jerusalem, enslaved many people, and took the Lord's Cross to Persia. The Cross remained in Persia for fourteen years. In the year 628 the Greek Emperor Heraclius defeated Chozroes and, with much ceremony, returned the Cross to Jerusalem. As he entered the city Emperor Heraclius carried the Cross on his back, but suddenly was unable to take another step. Patriarch Zacharias saw an angel preventing the emperor from bearing the Cross on the same path that the Lord had walked barefoot and humiliated. The patriarch communicated this vision to the emperor. The emperor removed his raiment and, in ragged attire and barefoot, took up the Cross, carried it to Golgotha, and placed it in the Church of the Resurrection, to the joy and consolation of the whole Christian world.
The Holy Apostle Thomas (October 6/19)
Thomas was one of the Twelve Apostles. Through his doubt in the Resurrection of Christ the Lord, a new proof was given of that wonderful and saving event. The resurrected Lord appeared to His disciples a second time, in order to convince Thomas. The Lord said to Thomas: Reach hither thy finger, and behold My hands; and reach hither thy hand, and thrust it into My side: and be not faithless, but believing. And Thomas replied: My Lord and my God (John 20:27-28). After the descent of the Holy Spirit, when the apostles cast lots to see where they would each go to preach, the lot fell to Thomas to go to India. He was a little saddened that he had to go so far away, but the Lord appeared to him and encouraged him. In India, St. Thomas converted many, both aristocrats and poor, to the Christian Faith, and established the Church there, appointing priests and bishops. Among others, Thomas converted two sisters to the Faith-Tertiana and Migdonia-both wives of Indian princes. Because of their faith, both sisters were ill-treated by their husbands, with whom they no longer wanted to live after their baptism. Eventually, they were allowed to go. Being freed of marriage, they lived God-pleasing lives until their repose. Dionysius and Pelagia were betrothed, but when they heard the apostolic preaching they did not marry, but devoted themselves to the ascetic life. Pelagia ended her life as a martyr for the Faith, and Dionysius was ordained a bishop by the apostle. Prince Mazdai, Tertiana's husband, whose son, Azan, was also baptized by Thomas, condemned the apostle to death. Mazdai sent five soldiers to kill Thomas. They ran him through with their five spears, and thus the Holy Apostle Thomas rendered his soul into the hands of Christ. Before his death, he and the other apostles were miraculously brought to Jerusalem for the burial of the Most-holy Theotokos. Arriving too late, he wept bitterly, and the tomb of the Holy Most-pure One was opened at his request. The Theotokos' body was not found in the tomb: the Lord had taken His Mother to His heavenly habitation. Thus, in his tardiness St. Thomas revealed to us the wondrous glorification of the Mother of God, just as he had once confirmed faith in the Resurrection of the Lord by his unbelief.
The Holy Martyrs Sergius and Bacchus (October 7/20)
These holy and wonderful martyrs and heroes of the Christian Faith were at first noblemen at the court of Emperor Maximian. The emperor himself esteemed them greatly because of their courage, wisdom and fidelity. But when the emperor heard that his two noblemen were Christians, his love for them turned into rage. Once, when there was a great sacrificial offering to idols, the emperor demanded that Sergius and Bacchus offer sacrifices with him, but they openly refused to obey the emperor in this. Beside himself with rage, the emperor commanded that their military garments, rings and emblems be stripped from them and that they be dressed in women's clothing. He then placed iron hoops around their necks and paraded them through the streets of the city of Rome, to be mocked by everyone. Afterward, he sent them to Antiochus, his deputy in Asia, for torture. Antiochus had risen to his position with Sergius and Bacchus's help, as they had at one time recommended him to the emperor. When Antiochus implored them to deny Christ and save themselves from dishonorable suffering and death, these saints replied: ``Both honor and dishonor, both life and death-all are the same to him who seeks the Heavenly Kingdom.'' Antiochus cast Sergius into prison and ordered that Bacchus be tortured first. His minions took turns beating the holy Bacchus until his whole body was broken. Bacchus's holy soul departed his broken and bloodied body, and in the hands of angels was borne to the Lord. St. Bacchus suffered in the town of Barbalissos. Then St. Sergius was led out and shod in iron shoes with inward-protruding nails. He was driven, on foot, to the town of Rozapha, in Syria, and was beheaded there with the sword. His soul went to Paradise where, together with his friend Bacchus, he received a crown of immortal glory from Christ, his King and Lord. These two wondrous knights of the Christian Faith suffered in about the year 303.
The Venerable Parasceva [Petka] (October 14/27)
This glorious saint was of Serbian descent, and was born in the town of Epivat between Selymbria and Constantinople. St. Parasceva's parents were wealthy, devout Christians. They also had a son, Euthymius, who was tonsured a monk during his parents' lifetime, and later became the famous Bishop of Madytos. The virgin Parasceva always yearned for the ascetic life for the sake of Christ. After her parents' repose, she left her home and went first to Constantinople, then to the wilderness of Jordan, where she lived the ascetic life until old age. Who can express all the labors, sufferings and demonic temptations that St. Parasceva endured in the course of her many years? In her old age, an angel of God once appeared to her and said: ``Leave the wilderness and return to your homeland; it is necessary that you render your body to the earth there, and your soul to the habitation of the Lord.'' St. Parasceva obeyed, and returned to Epivat. There she lived for two years in ceaseless fasting and prayer, then gave up her soul to God and took up her abode in Paradise. St. Parasceva entered into rest in the eleventh century. Over the course of time her relics were translated to Constantinople, to Trnovo, again to Constantinople, and then to Belgrade. Her relics now repose in Romania, in the town of Iasi. In Belgrade, the well of St. Petka miraculously heals the sick who draw near with faith in God and love for this saint.
The Holy Apostle and Evangelist Luke (October 18/31)
Luke was born in Antioch. In his youth, he excelled in his studies of Greek philosophy, medicine and art. During the ministry of the Lord Jesus on earth, Luke came to Jerusalem, where he saw the Savior face to face, heard His saving teaching and was witness to His miraculous works. Coming to belief in the Lord, St. Luke was numbered among the Seventy Apostles, and was sent out to preach. With Cleopas, he saw the resurrected Lord on the road to Emmaus (Luke 24). After the descent of the Holy Spirit, Luke returned to Antioch and there became a fellow worker of the Apostle Paul and traveled to Rome with him, converting Jews and pagans to the Christian Faith. Luke, the beloved physician, … greets you, writes the Apostle Paul to the Colossians. (Colossians 4:14). At the request of Christians, he wrote his Gospel in about the year 60. Following the martyrdom of the great Apostle Paul, St. Luke preached the Gospel throughout Italy, Dalmatia, Macedonia and other regions. He painted icons of the Most-holy Theotokos-not just one, but three-and icons of the Holy Apostles Peter and Paul. Hence, St. Luke is considered to be the founder of Christian iconography. In old age, he visited Libya and Upper Egypt. From Egypt he returned to Greece, where he continued to preach and convert many with great zeal despite his old age. In addition to his Gospel, St. Luke wrote the Acts and dedicated both works to Theophilus, the governor of Achaia. Luke was eighty-four years old when the wicked idolaters tortured him for the sake of Christ and hanged him from an olive tree in the town of Thebes, in Boethia. The miracle-working relics of this wonderful saint were transported to Constantinople in the reign of Emperor Constantius, the son of Constantine.
The Holy Great-martyr Demetrius ( October 26/november 8)
This glorious and wonderworking saint was born in Thessalonica of noble and devout parents. Implored of God by childless parents, Demetrius was their only son, and so was raised and educated with great care. Demetrius's father was a commander in Thessalonica. When his father died, Emperor Maximian appointed Demetrius as commander in his place. As he appointed him, Maximian, an opponent of Christ, particularly recommended that he persecute and exterminate the Christians in Thessalonica. Demetrius not only disobeyed the emperor but openly confessed and preached the Lord Jesus Christ in the city of Thessalonica. When the emperor heard of this he became furious with Demetrius. Then, when he was returning from battle against the Sarmatians, Maximian stopped at Thessalonica to investigate the matter. The emperor summoned Demetrius and questioned him about his faith. Demetrius openly acknowledged his Christian Faith to the emperor and also denounced the emperor's idolatry. Maximian cast Demetrius into prison. Knowing what was awaiting him, Demetrius gave all his goods to his faithful servant Lupus to distribute to the poor, and joyfully awaited his imminent suffering for Christ the Lord. An angel of God appeared to him in prison, saying: ``Peace be to you, O sufferer of Christ; be brave and be strong!'' After several days, the emperor sent soldiers to the prison to kill Demetrius. The soldiers found the saint of God at prayer and ran him through with lances. Christians secretly took his body and honorably buried it. Healing myrrh flowed from the body of the martyr of Christ, curing many of the sick. Soon, a small church was built over his relics.
An Illyrian nobleman, Leontius, was afflicted with an incurable illness. He hastened, with prayer, to the relics of St. Demetrius and was completely healed. In thanksgiving, Leontius erected a much larger church on the site of the old church. The saint appeared to him on two occasions. When Emperor Justinian wanted to translate the relics of the saint from Thessalonica to Constantinople, flaming sparks sprang from the tomb and a voice was heard: ``Stop, and do not touch!'' And thus, the relics of St. Demetrius have remained for all time in Thessalonica. As the protector of Thessalonica, St. Demetrius has appeared many times, and on many occasions has saved Thessalonica from great calamity. His miracles are without number. The Russians considered St. Demetrius to be the protector of Siberia, which was conquered and annexed to Russia on October 26, 1581.
Saints Cosmas and Damian (November 1/14)
Cosmas and Damian were unmercenaries and miracle-workers. They were brothers both in the flesh and in the spirit, born somewhere in Asia Minor of a pagan father and a Christian mother. After their father's death, their mother Theodotia devoted all her time and effort to educating her sons and raising them as true Christians. God helped her, and her sons matured as sweet fruit and luminaries of the world. They were learned in the art of medicine and ministered to the sick without payment, not so much with medicine as by the name of the Lord Jesus Christ. They were called ``unmercenary physicians,'' that is, unpaid physicians, for they healed freely and thus fulfilled the commandment of Christ: Freely ye have received, freely give (Matthew 10:8). So careful were they in healing men free of charge that Cosmas became very angry with his brother Damian because he accepted three eggs from a woman, Palladia, and ordered that he not be buried alongside his brother Damian after his death. In fact, St. Damian did not accept these three eggs as a reward for healing the ailing Palladia, but rather because she adjured him in the name of the Most-holy Trinity to accept these three eggs. Nevertheless, after their death in the town of Fereman, they were buried together according to a revelation from God. The holy brothers were great miracle-workers both during their life and after their death. A snake crawled through the mouth and into the stomach of a certain farm laborer during his sleep, and the unfortunate man would have died in the greatest pain had he not, in the last moment, invoked the help of Saints Cosmas and Damian. Thus, the Lord glorified forever the miracle-working of those who glorified Him on earth by their faith, purity and mercy.
The Holy Archangel Michael and all the Bodiless Powers of heaven (November 8/21)
The angels of God were celebrated by men from earliest times but this celebration was often turned into the divinization of angels (II Kings 23:5). The heretics wove all sorts of fables concerning the angels. Some of them looked upon angels as gods; others, although they did not consider them gods, called them the creators of the whole visible world. The local Council of Laodicea (four or five years before the First Ecumenical Council) rejected the worship of angels as gods and established the proper veneration of angels in its Thirty-fifth Canon. In the fourth century, during the time of Sylvester, Pope of Rome, and Alexander, Patriarch of Alexandria, the present Feast of Archangel Michael and all the other heavenly powers was instituted for celebration in the month of November. Why precisely in November? Because November is the ninth month after March, and March is considered to be the month in which the world was created. Also, as the ninth month after March, November was chosen for the nine orders of angels who were created first. St. Dionysius the Areopagite, a disciple of the Apostle Paul (who was taken up into the third heaven), described these nine orders of angels in his book, On the Celestial Hierarchies, as follows: six-winged Seraphim, many-eyed Cherubim, God-bearing Thrones, Dominions, Powers, Virtues, Principalities, Archangels, and Angels. The leader of all the angelic hosts is the Archangel Michael. When Satan, Lucifer, fell away from God and drew a part of the angels with him to destruction, then Michael stood up and cried out before the faithful angels: ``Let us attend! Let us stand aright! Let us stand with fear!'' and all of the faithful angelic heavenly hosts cried out: ``Holy! Holy! Holy! Lord God of Sabaoth! Heaven and earth are full of Thy glory!'' Concerning the Archangel Michael, see Joshua 5:13-15 and Jude 1:9. Among the angels there reign perfect oneness of mind, oneness of soul, and love. The lower orders also show complete obedience to the higher orders, and all of them together to the holy will of God. Every nation has its guardian angel, as does every Christian. We must always remember that whatever we do, in open or in secret, we do in the presence of our guardian angel. On the day of the Dread Judgment, the multitude of the hosts of the holy angels of heaven will gather around the throne of Christ, and the deeds, words, and thoughts of every man will be revealed before all. May God have mercy on us and save us by the prayers of the Archangel Michael and all the bodiless heavenly powers. Amen.
The Holy Martyr Stefan of Decani, King of Serbia (November 11/24)
Stefan was the son of King Milutin and father of Tsar Du an. By the command of his ill-informed father, Stefan was blinded, and at the command of his capricious son (Du an), was strangled in his old age. When he was blinded, St. Nicholas appeared to him in the church at Ovè< face="AGaramond">e Polje (Field of the Sheep) and showed him his eyes saying: ``Stefan, be not afraid: behold your eyes in my palm. In due time, I will return them to you.'' Stefan spent five years in Constantinople as a prisoner in the Monastery of the Pantocrator. By his wisdom and asceticism, his meekness and piety, his patience and benevolence, Stefan not only surpassed all the monks in his monastery, but all monks in Constantinople. When five years had passed, St. Nicholas again appeared to him and said: ``I came to fulfill my promise.'' He then traced the sign of the Cross on the blind king, and Stefan received his sight. In thanksgiving to God, Stefan built the Church of Deèa< face="AGaramond">ni, one of the most marvelous works of Byzantine artistic beauty, and one of the most famous monuments of Serbian piety. The holy King Stefan, with St. Sava and the holy Prince Lazar, constitute a most glorious trinity of holiness, nobility and self-sacrifice-the gift of the Serbian people. St. Stefan lived his earthly life as a martyr, and died as a martyr in the year 1336, receiving the wreath of immortal glory from the Almighty God Whom he had faithfully served.
Saint Nicholas the Wonderworker, Archbishop of Myra in Lycia (December 6/19)This glorious saint, celebrated even today throughout the entire world, was the only son of his eminent and wealthy parents, Theophanes and Nona, citizens of the city of Patara in Lycia. Since he was the only son bestowed on them by God, the parents returned the gift to God by dedicating their son to Him. St. Nicholas learned of the spiritual life from his uncle Nicholas, Bishop of Patara, and was tonsured a monk in the Monastery of New Zion founded by his uncle. Following the death of his parents, Nicholas distributed all his inherited goods to the poor, not keeping anything for himself. As a priest in Patara, he was known for his charity, even though he carefully concealed his charitable works, fulfilling the words of the Lord: Let not thy left hand know what thy right hand doeth (Matthew 6:3). When he gave himself over to solitude and silence, thinking to live that way until his death, a voice from on high came to him: ``Nicholas, for your ascetic labor, work among the people, if thou desirest to be crowned by Me.'' Immediately after that, by God's wondrous providence, he was chosen archbishop of the city of Myra in Lycia. Merciful, wise and fearless, Nicholas was a true shepherd to his flock. During the persecution of Christians under Diocletian and Maximian, he was cast into prison, but even there he instructed the people in the Law of God. He was present at the First Ecumenical Council of Nicaea [325] and, out of great zeal for the truth, struck the heretic Arius with his hand. For this act he was removed from the Council and from his archiepiscopal duties, until the Lord Christ Himself and the Most-holy Theotokos appeared to several of the chief hierarchs and revealed their approval of Nicholas. A defender of God's truth, this wonderful saint was ever bold as a defender of justice among the people. On two occasions, he saved three men from an undeserved sentence of death. Merciful, truthful, and a lover of justice, he walked among the people as an angel of God. Even during his lifetime, the people considered him a saint and invoked his aid in difficulties and in distress. He appeared both in dreams and in person to those who called upon him, and he helped them easily and speedily, whether close at hand or far away. A light shone from his face as it did from the face of Moses, and he, by his presence alone, brought comfort, peace and good will among men. In old age he became ill for a short time and entered into the rest of the Lord, after a life full of labor and very fruitful toil, to rejoice eternally in the Kingdom of Heaven, continuing to help the faithful on earth by his miracles and to glorify his God. He entered into rest on December 6, 343.
СРПСКЕ СЛАВЕ
Св. ИГЊАТИЈЕ БОГОНОСАЦ
Назван је Богоносцем, јер је у свом срцу и на својим уснама стално носио име Бога Живога и још због тога, што по старом предању беше узет рукама нашег Господа Исуса Христоса. То се десило тачно у оне дане, када је Господ наш учио своје ученике смерности, те за пример узе једно дете и стави га међу њих и рече им: "Ко се понизи као дијете ово, тај је највећи у Царству небескоме" (Мат. 18,4). Касније, када одрасте, постаде ученик св. Јована Богослова, а затим, као епископ у Антиохији он управљаше Црквом Божјом и први уведе антифонски начин појања у Цркви, појање у две певнице (када на једној страни појање престане, на другој почиње). Такав начин појања открио се св. Игњатију међу анђелима на небесима.
Пострадао је за Господа свога, Исуса Христа, зато што не хтеде, на захтев цара Трајана, да се одрекне своје вере и принесе жртву идолима. Због тога, цар нареди да га окују и баце лавовима у арену, а они га растргоше и изједоше, тако да је остало само срце његово и пар костију. У тим најстрашнијим мукама, све његове мисли и молитве биле су упућене Господу, да звери буду гроб његовом телу и да га нико не спречи у тој смрти. Молитва му је била услишена. Лавови га растргоше 103 године у римској арени.
Јављао се неколико пута из оног света, чинећи многа чудеса и помажући свакоме ко га призва у помоћ.
Тропар (глас 4):
И правом причастник, и престолом намјесник апостолом бив, дјејаније обрјел јеси богодухноване во видјенија восход; сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове свјашченомучениче Игњатије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
Св. АРХИЂ. СТЕФАН - СТЕПАЊДАН
По пореклу је био Јеврејин, из области јелинске, сродник апостола Павла. Архиђаконом је прозван, јер беше први од седам ђакона, које свети апостоли рукоположише и поставише на службу око помагања сиротиње у Јерусалиму. Снагом своје вере, архиђакон Стефан чинио је многа чудеса међу људима, а својим злобним противницима, Јеврејима, супротстављао се својом мудрошћу и силом Светог Духа. Посрамљени Јевреји узбунише народ, клеветајући га да је хулио на Бога и Мојсија, те уз помоћ лажних сведока би осуђен. Тада Стефана изведоше пред народ и сви видеше његово озарено лице као у анђела, заправо његово лице било је озарено благодатном светлошћу, као некада Мојсејево. Стаде он говорити о многим доброчинствима и чудесима Божијим, која је Бог учинио за народ Израиљски, а истовремено их осуди за многе злочине и за противљење Богу. Назвао их је издајницима и крвницима и осудио их је за убиство Господа нашег, Исуса Христа. У том тренутку погледа у небо и виде да се отворило над њим и угледа он славу Божију и то објави Јеврејима: "Ево, видим небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Бога (Дел. ап. 7).
После тога га изведоше из града и осудише на смрт каменовањем. Међу његовим мучитељима био је и његов сродник, Савле (касније апостол Павле). Његову мученичку смрт гледала је из даљине Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом, усрдно се молећи Богу за овог истинитог страдалника. Тело св. Стефана тајно је узео и сахранио јеврејски кнез и потајни хришћанин, Гамалил.
Тропар (глас 4):
Подвигом добрим подвизалсја јеси первомучениче Христов и апостоле, и мучитељ обличил јеси нечастије; каменијем бо побијен от рук безаконих, вјенец от јеже свише десници пријал јеси, и к' Богу взивал јеси вопија: Господи, не постави им грјехе сегo.
Св. ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ
Рођен је у месту Кападокији, око 330 године, од оца Василија и мајке Емилије, а у време цара Константина Великог. У седмој години родитељи његови, дадоше га у школу, где он, због бистрине свог ума изучи филозофију за пет година и оде у Атину, где настави своје школовање. Изучавао је све светске науке тога времена (филозофију, астрономију, реторику). Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан - цар одступник.
Крстио се у зрелим годинама, на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био је пуних десет година епископ Кесарије Кападокијске, поставши велики поборник православља, одлика моралне чистоте и верске ревности, те се стога с правом назива Велики (св. Василије Велики). Упркос свему, постао је чврст стуб Цркве Христове и назван је Пчелом Цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многа његова дела, богословска, канонска, апостолска, као и служба названа по његовом имену. Она се служи десет пута годишње и то: 1. (14. јануара), уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста (осим Цветне Недеље), на Велики Четвртак и на Велику Суботу.
По природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни живот скончао је 1(14. јануара) 379 године, преселивши се у Царство Христово.
Тропар (глас 1):
Во всју земљу изиде вјешчаније твоје, јако пријемшују слово твоје, имже богољепно научил јеси, јестество сушчих ујаснил јеси человјеческија обичаји украсил јеси, царскоје свјашченије оче преподобне: моли Христа Бога спастисја душам нашим.
Св. ЈОВАН КРСТИТЕЉ
Овај, у народу познати светитељ као Претеча Христов, родио се у дому благочестивих и побожних људи, првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Стари су били њих двоје када од Бога измолише дете, а то дете касније одигра одлучујућу улогу на дан Богојављења. Црква због тога и узима баш овај датум да га празнује као Сабор Часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Јована зато што је доликовало да се празником укаже поштовање ономе ко послужи Светој Тајни Крштења, ставивши руку своју на главу Господњу. Овај празник се назива Сабором због тога што се тог дана људи сабирају у Цркву ради певања и узношења славе Богу у част светог Јована Крститеља.
Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум.
Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао. Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.
Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.
Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг.
Тропар (глас 2):
Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.
Св. САВА - ПРВИ АРХИЕПИСКОП СРПСКИ
Једног дана, у престоници старе српске државе Рашке, у граду Расу (данашњем Новом Пазару) велики жупан Стефан Немања седео је замишљен. Његова жена велика књегиња Ана, приђе му и упита га: -"Сада, кад си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу, основао јединствену и велику српску државу, кажи ми зашто си замишљен? Шта те мучи"? -"Иако већ имамо два сина, Вукана и Стефана, нека су нам живи и здрави, морам ти рећи да би желео још једног. Биће у овој великој држави за сву тројицу довољно и области и посла - одговори велики жупан". -"И ја бих желела" - рече му Ана, загрливши га. "Молим Бога да нам се ова жеља испуни." Овако су разговарали Стефан и Ана пре више од осам векова, око 1175. године. "Много година проћи ће и не роди поменута, благочастива Ана" - каже у свом животопису Теодосије, један од биографа Светог Саве. Но, велики жупан Стефан Немања и његова жена Ана нису губили наду у испуњење ове њихове велике жеље. "Господе Боже, Сведржиоче, дај нам по благости твојој да доживимо још једно мушко дете, које ће бити утеха душе наше и наследник државе наше и старости наше на чијој ћемо руци, легавши, починути" - записа Теодосије да се мољаху родитељи. "И заједничке ти завете дајемо: од зачећа детињега одлучићемо и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота". И најзад, та њихова жеља Божијим милосрђем је услишена. Стефан Немања се толико обрадовао да је одмах прекинуо лов, и појурио у двор. Успут је наредио да рођење његовог сина огласе на свим црквама и манастирима. Затим је објавио да се народ три дана весели уз јело и пиће. Владарима суседних држава послао је поклоне са вешћу да је добио трећег сина. У знак неизмерне захвалности Немања је на највишој кули свога двора подигао главу према небу и рекао: "Боже, Теби хвала!".
Од ране младости Растко је испољавао велику љубав за богослужење и пост. Кад је ушао у седамнаесту годину узраста, спремали су га да влада земљом а и за женидбу. Но младић је желео да избегне свет и да се одвоји од свих. Немањин двор је био пун монаха, и они су долазили из далеке Свете Горе по дарове. Растко са њима оде у Свету Гору. Тамо се замонаши и добије име Сава. Провео је дане и ноћи у посту и молитви.
Његови родитељи су жалили због његовог одласка у Свету Гору. На крају, ипак су се с'тим помирили. Чак су схватили да је њихов син добро урадио. Немања и Ана су се убрзо и они замонашили у манастиру Студеници.
Сава је долазио у Србију да мири своју завађену браћу на моштима свога оца Симеона (у монаштву). Сава је са својим братом Стефаном Првовенчаним саградио манастир Жичу.
Једно време је провео у манастиру Студеници. Ту ствара духовни центар српске државе. Пуних осам година он је игуман тог манастира. Отвара прву школу. Обнавља запустеле цркве и манастире. Ствара прву српску болницу. Стефан Првовенчани је био нестрпљив, па је краљевску титулу затражио од римокатоличке цркве. Сава је зато желео да српска православна црква постане самостална, да може давати краљевске титуле.
Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју и од тадашњег патријарха и цара добија дозволу да Српску цркву учини самосталном и независном од охридског архиепископа. Никејски патријарх је Саву произвео у епископа српског и одлучио да друге српске архиепископе у будуће не посвећује патријарх у Никеји нити охридски архиепископ, већ да то чине епископи српски на своме сабору. Са овим важним одлукама, свечано дочекан од браће и велможа, Сава се вратио у Србију са новим ученим монасима и књигама. За седиште првог српског архиепископа био је одређен манастир Жича. У договору са краљем и велможама, Св. Сава је извршио промене у црквеној организацији, основао је девет епископија и на места епископа довео српске монахе. За 14 година, колико је управљао Српском православном црквом (1219.-1233.), Сава је њу учврстио, материјално обезбедио и одредио које народне послове има да обавља. Такву је улогу Српска црква задржала годинама, а и до данас је остала битан државни и културни ослонац српског народа.
У повратку са другог путовања Св. Сава је стигао у ондашњу престоницу Бугарске, у Трново. Хтео је да лично преда одлуку да Бугарска црква буде самостална. Ту је назебао и разболео се. Сава је умро у Трнову, 14. јануара 1235. године.
Краљ Владислав пренео је 1237. године његове мошти у манастир Милешеву. На његовом гробу су се многи исцелили. Чак су и Турци долазили Сави на поклоњење. То је сметало Синан Паши и он је 1594. године пренео мошти и спалио их на Врачару.
Крајем 18. и почетком 19. века прослављење Светог Саве се претворило у "националну прославу, школску свечаност, празник матерњег језика, словенске идеје, словенског јединства и наде у бољу будућност", пише Милош Црњански. "Народни обичаји све су се више мешали са чисто црквеним обредима. У школама се реже славски колач, говорило се о славној националној прошлости, скупљају се дарови и поклони за издржавање националних школа, за васпитање сиромашних ученика, а затим пева се, игра и весели. То је прави ђачки сабор." Остало је записано да је дан Светог Саве (Савиндан) прослављен као школска свечаност већ 1735. године.
Тропар (глас 3):
Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.
Св. АПОСТОЛ ПЕТАР - ЧАСНЕ ВЕРИГЕ
Овај свети апостол беше бачен у тамницу по заповести цара Ирода и окован у двоје вериге. Једне ноћи, док је спавао апостол Петар, сиђе у тамницу анђео Господњи и ослободи га из верига и изведе из тамнице. То чудо се рашчуло по Јерусалиму, те неки хришћани кришом узеше вериге и чуваху их, као да чувају самога врховног апостола Петра. Након тога, апостол Петар напусти Јерусалим и оде у друге крајеве да проповеда реч Божију, а вериге добише целебну силу од његовог апостолског тела. Многи се болесници излечише само додиром о њих као и о убрус, који је био натопљен знојем апостола Петра (Дела ап. 19,12).
Ове часне вериге, верни, побожно поштоваху и клањаху им се, преносећи их са колена на колено. Тако оне доспеше у руке пресветог патријарха јерусалимског Јувелијана, а он их потом даде царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег. Она их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариграду, а другу половину даде својој кћерки царици Евдоксији у Рим. Она сазида цркву Светог Петра и положи у њу часне вериге, заједно са оним у које је апостол Петар био окован од стране цара Нерона.
Овај дан је узет за празник поклоњења тим Часним веригама, у част и спомен светог апостола Петра, који пострада за веру своју, а у славу Христа, Бога нашега.
Тропар (глас 4):
Риме не остављ, к нама пришел јеси честними веригами јаже носил јеси, апостолов первопрестолне; имже вјероју поклањајушчесја, молимесја: твојими к Богу молитвами даруј нам велију милост.
Св. ГЕОРГИЈЕ - ЂУРЂЕВДАН
У време када римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан, настало је страшно мучење и прогон Христових следбеника. Свети Георгије родом беше из Кападокије и још од малена би одгајен и васпитан веома побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка његова после тога преселила са њим у своју родну Палестину. Израстао је Георгије у лепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздели сву своју имовину и пође за својом вером и истином. Цар се јако разгневи због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио. Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше веру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: "Радуј се"! Видевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгневи цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, венцем вечне славе.
Погубише младог Георгија заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову веру, 3. априла 303. године.
Таква су славља великих подвига храброг војника, такве су његове борбе и славне победе над непријатељима. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удела праведних и стајања с' десне стране Господа. Велика чудеса чинио је свети Георгије и у току овоземаљског живота, а то је наставио и после представљања Богу.
Тропар (глас 4):
Јако пљених свободитељ и нишчих зашчититељ, немошствујушчих врач, цареј поборниче, побједоносче великомучениче Георгије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
Св. АПОСТОЛ МАРКО - МАРКОВДАН
Пореклом беше јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом, син, не по телу, него по Духу. Свети Марко беше уврштен у седамдесет светих апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра и био је управо од њега постављен за епископа. На молбу верних написао је Јеванђеље, јер ти верни хришћани у Риму молили су га да им напише оно што им је са светим Петром усмено говорио о Господу нашем, Исусу Христу. Проповедао је Христову веру, у Аквилеју и Египту, где је он био први проповедник Јеванђеља и први епископ, јер све до тада, Египат је био незнабожачки. Но, свети апостол Марко то измени и просвети народ светлошћу свете вере и многе преведе у хришћанство. Сагради многе цркве и постави свештенике и епископе. Чинио је он многа чудеса: болесне је исцељивао, губаве чистио, нечисте и зле духове је изгонио из људи. Многи тада повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. Одатле он настави пут у Александрију, да и тамо шири реч Јеванђеља. И ту својим делом и чудом показа Божију силу, тиме што зацели рану обућару, који шилом прободе своју леву руку. Тим чудом он преведе многе у хришћанство, али сазнавши за то, старешине града сковаше план да га убију и у тој намери успеше и то баш на Ускрс, када свети Марко служише Литургију у александријској цркви. Најпре га бацише у тамницу, а сутрадан га погубише, приликом чега Сунце сакри своје зраке, небо се отвори и би велики земљотрес. Овај свети апостол и јеванђелист и мученик Христов, сконча у Египту, у граду Александрији, 25. априла и беше стар 68 година и би увенчан венцем вечне славе.
Тропар (глас 3):
У верховнаго Петра научивсја, апостол Христов бил јеси, и јако солнце странам возсијал јеси, Александријом удобреније бив блажене; тобоју Египет от прелести свободисја, евангелским твојим ученијем просвјешч всја јако свјет; столп церковниј; сего ради твоју памјат чтушче свјетло празднујем, Марко богогласе: моли тобоју благовјестимаго Бога, да согрешениј остављеније подаст душам нашим.
Св. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ
Наш свети отац, Василије Острошки, рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини. Тачније родио се у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице., где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини.
Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита. Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти. Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас.
Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати... Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Напоменућемо само неке од њих, али најбоље могу нам посведочити многи који су осетили благодат његове молитве. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.
Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. Амин.
Тропар (глас 4):
От јуности тојеја себе Господеви отдал јеси, пребиваја в молитвах, трудјех и постјех оче богоносне; образ бил јеси добродјетељи својему стаду; сего ради видја Бог твоје благоје произвољеније, постављајет тја својеј церкви пастира и добљаго архијереја, и по престављенији твојем собљуде, свјатоје твоје тјело нерушимо, свјатитељу Василије: тјемже јако имјеја дерзновеније молисја Христу Богу спастисја душам нашим.
Св. ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ
У време када су владали иконоборни цареви, Лав Јерменин, Михаил Травла (или Балба) и син Михајлов, Теофил; живео је у граду Солуну високородан и богат човек, по имену Лав и његова супруга Марија. Имали су два сина: Методија и Константина, који у монаштву доби име Кирил (Ћирило).
Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова.
Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се.
На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик.
Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу.
Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером.
Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.
Тропар: (глас 4):
Јако апостолом јединоправнији и словенских стран учитељије, Кириле и Методије богомудрији, владику всјех молите, всја јазики словенскаја утвердити в православији и јединомислији, уморити мир и спасти души нашја.
Св. ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА
По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград).
И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњење Христовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 цркви.
Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана православна црква празнује тај догађај, 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења.
Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у Цркви Светих Апостола у Цариграду.
И данас, после толико година, свети Равноапостолни цар, живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.
Тропар (глас 8):
Креста твојего образ на небеси видјев, и јакоже Павел званије не от человјек пријем, во царјех апостол твој Господи, царствујушчиј град в руцје твојеј положи: јегоже спасај всегда в мирје, молитвами Богородице, једине человјекољубче.
Св. ЦАР ЛАЗАР - ВИДОВДАН
Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.
Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.
За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.
С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:
"Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека".Тропар (глас 3):
Красоту возжељев слави Божија, во земњеј тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о њемже и подвизавсја до крове, отоњудуже и мзду бољезнеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога, јегоже моли спастисја појушчим тја Лазаре.
Св. АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ - ПЕТРОВДАН
Свети апостол Петар - Пореклом беше Јеврејин, и пре него што је постао апостол Божији звао се Симон. Он је брат светог апостола Андреја Првозваног из града Витсаиде. По занимању је био рибар, по природи простодушан и богобојажљив, држао се заповести Господње. Био је ожењен сестром апостола Варнаве и са њом је имао једног сина. Његов брат Андреј, дође му једног дана и рече: "Ми нађосмо Месију, Христа" и одведе га к' Исусу, а Исус, погледавши га рече му: "Ти си Симон, син Јонин, ти ћеш се звати Кифа (Петар)".
Бринуо се о својој кући и породици све док га Господ није позвао на апостолство. Он је први од ученика Божјих који је изразио јасну веру у Господа Исуса, рекавши: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мат. 16,16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера постепено се утврђивала. Иако, по промислу Божијем апостол Петар три пута га се одрече, он се искреним покајањем удостоји да први од свих апостола види васкрслог Господа, Исуса Христа. По вазнесењу Господа нашег, свети Петар, као врховни међу апостолима би први учитељ и проповедник. Проповедао је Јеванђеље по Палестини, Малој Азији и Италији. Чинио је многа чудеса која и дан данас, када му се обратимо са искреном молитвом чини. Излечио је својом моћи многе болесне, васкрсавао мртве. Чак и дејством његове сенке исцељивали су се многи болесници. Цар Нерон га је осудио на смрт, и би распет на крст, али наопако, јер сматраше да није достојан исте смрти као Господ.
Свети апостол Павле - Пре апостолства звао се Савле. Пореклом беше из племена Венијаминова, из града Тарсе. Најпре је био гонитељ хришћана и њихов мучитељ, али Господ га изабра за свог ученика и ревнитеља хришћанске вере. На путу за Дамаск јави му се сам Господ и рече му да престане са прогоном хришћана. Крсти се Савле и постаде Павле и посвети се апостолској служби. Проповедао је Јеванђеље широм света. У почетку га остали апостоли нису прихватали, али касније увидеше да је и он ученик Господњи попут њих, и прихватише га као себи равног. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско трпљење. Кроз дане и дане његовог проповедања. Живот му је стално висио о концу и пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао Цркву у многим местима и достигао ту меру савршенства да је могао рећи "Не живим ја, него Христос у мени", онда је предао своју душу Господу. Био је посечен у Риму, у време цара Нерона, баш када и апостол Петар.
У нашем народу постоји обичај да се уочи овог великог празника, који је посвећен светим апостолима, Петру и Павлу, пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. Обично се то ради на местима где се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују деца и омладина. Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их. Њихова тела су тада горела као буктиње, осветљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.
ТРОПАР (глас 4):
Апостолов первопрестолници и всељенија учитељије, владику всјех молите мир всељењеј даровати, и душам нашим велију милост.
Св . ВЕЛИКОМУЧЕНИК ПАНТЕЛЕЈМОНОвај свети великомученик роди се у граду Никодији. Мајка му беше хришћанка, а отац незнабожац. По рођењу доби име Пантелеон, што у преводу значи Лав, али касније наденуше му друго име, Пантелејмон, што у преводу значи Милостив. Мајка његова одгаји га у духу православне вере, али она умре веома млада, те се за његово васпитање постара његов отац, незнабожац.
Изучио је лекарску вештину, која би цењена у то доба и као добар лекар помагао је и лечио болесне и убоге. Свештеник Ермолај га преобрати у хришћанство и крсти га. Са својим чудесним моћима, које му беху дароване од Бога, исцели Пантелејмон једног богатог слепца, који силно богатство потроши тражећи себи лека. Сазнавши за то, цар Максимијан, познати мучитељ и гонитељ хришћана, те погуби слепца, зато што овај не хтеде признати да су му вид вратили идоли цареви, но свети Пантелејмон уз помоћ Божију и молитву своју. Ухватише, затим и Пантелејмона и примораваше га цар да се поклони идолима, али он не пристаде. На очиглед свих, чак и самог цара исцели овај угодник Божји непокретног човека и тако још једном понизи све незнабожачке идоле, и многи тада повероваше у Христа и моћ Његову. Разљути се цар те нареди својим војницима да баце Пантелејмона у тамницу и да га муче најстрашнијим мукама. Но, ни то не поколеба младог Пантелејмона да се одрекне Христа Бога, Јединога и Истинитога, него га још јаче учврсти у вери његовој. Осудише га затим на смрт и када војници хтедоше извршити заповест цареву, да му одсеку главу, мач се сави као да је од воска и не повреди Пантелејмона, који све време клечаше на молитви. Схвативши да је прави слуга Божји, војници се искрено покајаше и замолише га да им опрости грехе и да се помоли Господу за њих. По свршеној молитви, Пантелејмон даде знак војницима да заврше свој започети посао и да га погубе, али они се успротивише, но он би упоран и рече им да им греси неће бити опроштени не буду ли извршили његову заповест. И немаш другог избора, војници му одрубише главу, али уместо крви из њега потече млеко и његово тело постаде целебно. Својом моћи он је исцелио многе болеснике, па чак и данас међу нама који оздравише чудесном молитвом овог великомученика и угодника Божијег. Пострадао је 9 августа, 304 године за Христа, а Милостиви Бог прими његову праведну душу и прослави га међу великим светитељима Својим. Свети Пантелејмон се призива у молитви приликом водоосвећења и јелеосвећења (свештања масла) заједно са Светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима.
Тропар (глас 3):
Страстотерпчле свјатиј и целебниче Пантелејмоне, моли милостиваго Бога, да прегрјешениј остављеније подаст душам нашим.
КРСТОВДАН
Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма". Царица Јелена, мајка цара Константина, оде на поклоњење Христовом гробу у Јерусалим и тамо пронађе на ђубришту Крст, којим оживе једног мртваца и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима:
"ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.
Тропар (глас 1):
Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.
Св. АПОСТОЛ ТОМА
Родом беше из галилејског града Панеаде. Један је од дванаесторице великих апостола и једини међу њима који није крио своју сумњу у Васкрсење Христово. Кроз ту његову неверицу, добили смо нову потврду тог чудесног догађаја, јер се васкрсли Господ јавио ученицима да би уверио Тому, са речима: "Пружи руку своју и метни у ребра моја и не буди невјеран него вјеран". На те речи Тома узвикну: "Господ мој, Бог мој" (Јов. 20)! Овај догађај који се збио, потврђује истинитост васкрсења Господњег, јер је Он заиста васкрсао и јавио се ученицима својим, али не као привиђење, већ у истом телу у ком пострада ради нашег спасења.
Након вазнесења Господа Христа на небо, и силаска Светог Духа на апостоле, они бацише коцке да одлуче куда ће који да иде и да проповеда. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију и да тамо, незнабоштвом помрачене крајеве просвети и научи народ истинитој вери. Био је тужан што одлази тако далеко, али охрабрен Господом, успео је да обрати много народа у хришћанску веру, установи Цркву и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома и две сестре, жене двојице кнежева индијских, Тетријану и Мигдонију. Због вере су обе ове сестре биле намучене од својих мужева, али ослободише се брака и поживеше богоугодно до краја живота. Ту је и пример Дионисија и Пелагије, који су били верени међусобно, али када чуше апостолску проповед не саживеше се, но се посветише подвигу. Пелагија пострада као мученица за веру, а Дионисије беше постављен за епископа.
Кнез Муздије, коме је апостол Тома крстио жену и сина Азана, наредио је својим војницима да убију овог Светог Апостола, те га они избодоше копљима. Тако сконча свој земни живот, свети апостол Тома, пострадавши за веру, мученичком смрћу.
Али пре смрти, догоди се и са њим као и са осталим апостолима, који су неком чудесном силом били пренети у Јерусалим да би присуствовали погребу Пресвете Богородице, Деве Марије. Закаснивши на погреб, апостол Тома горко заплака, те на његову молбу отворише гроб Свете Пречисте Деве Марије, али њеног тела не беше у њему, јер Господ узе тело Мајке Своје и пресели га у Царство небеско.
Да ли случајно или са намером, апостол Тома би изабран да нам прво својим неверовањем потврди и утврди веру у васкрсење Христово, а потом и да нам открије чудесно прослављање Мајке Божије.
Тропар (глас 2):
Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости.
Св . МУЧЕНИЦИ СЕРГИЈЕ И ВАКХ - СРЂЕВДАНСвети мученици, Сергије и Вакх, пореклом су били Римљани, високи достојанственици и први међу великашима на двору цара Максимијана. Цар их је много волео и уважавао. Сви су им се обраћали са својим молбама, а они су о свему томе обавештавали цара. Али вероваше њих двојица у Једног Господа Бога, Исуса Христа и не хтедоше се ни по коју цену одрећи Га се, те то ожалости цара који беше многобожац. Пошто их није могао ничим приморати да се одрекну Бога у кога су веровали, он их тешка срца протера у Азију, намеснику Антиоху, који је био у то доба познат као гонитељ и мучитељ хришћана. Но, ни он не успе да их поколеба у њиховој вери у Христа те нареди да их баце у тамницу. И док боравише у тамници сво време проводише у молитви и посту и многе речи изговорише, узносећи славу и хвалу Господу Богу нашем, Исусу Христу, а истовремено ружећи идоле и изобличававши многобожце. Вакх сконча овоземаљски живот мученичком смрћу ишибан до смрти. Седећи у тамници и чувши за смрт свог сабрата, Сергије се јако ражалости, али не задуго, јер му се те ноћи у сну јави свети Вакх, сав у светлости и утеши га јављајући му да је на небу спремљена награда и за њега и да издржи још мало, а онда ће нестати све муке и невоље.
Изјутра би изведен и Сергије из тамнице, обуше му гвоздене опанке и натераше га да тако иде у град Росаф у Сирију, где га погубише мачем, одсекавши му главу. Његова душе оде у Рај где он прими венац славе Господње.
Хришћани града Суре хтедоше узети тело светог Сергија и пренети га у свој град али не успеше у тој намери, јер појави се из мучениковог гроба велики огњени стуб. То им послужи као опомена да одустану, јер мученикове свете мошти желе да остану где и јесу. Касније 15 епископа пренесе његове мошти у цркву коју сагради народ на оном истом месту где је био погубљен. Многи болесници се исцелише управо на том месту где је скончао и погребен овај свети мученик. Интересантно је споменути можда и то, да сваке године на овај празник дивље звери излазе из својих јазбина и пећина и сабирају се на овом месту и тада њихова дивља природа преображава се у јагњећу кротост. Обишавши око светог места оне се поново враћају у своја пребивалишта не дирајући никога.
Њиховим молитвама нека Преблаги Бог укроти и јарост непријатеља наших као и јарост дивљих звери.
Тропар (глас 5):
Удобреније Христових страстотерпаца и очи Христови церкве, очи просвјетите дух наших, Сергије многострадалне и Ваксе преславне; молитесја ко Господу, јако да убјежим тми грјеховнија и свјета јавимсја обшчници невечерњаго, молитвами вашими, свјатији.
СВЕТА ПЕТКА
Ова славна угодница Божија роди се у граду Епивату (Пиват - по турски Бојадис), који се налазише између Силинаврије и Цариграда. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског. Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља:"Ко хоће за мном да иде нека де одрекне себе и узме крст свој и за мном нека иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, ова света девица жељна подвижничког живота напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11 столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других. По промислу Божјем, који хтеде да прослави угодницу своју, откри њене свете мошти после много година и то на веома чудесан начин. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете петке налазе у румунском граду Јашу. У Београду се налази чудотворна и лековита вода (агаизма) ове светитељке, која лечи све болеснике, који са вером у Бога и љубављу према овој светитељки прилазе к њој.
Тропар (глас 4):
Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.
Св. АПОСТОЛ И ЕВАНЂЕЛИСТ ЛУКА
Родом је био из Антиохије Сиријске. Још у својој раној младости изучио је грчку филозофију, медицину и живопис.
У време деловања и рада Господњег овде на земљи, лицем у лице срео се са Спаситељем, чуо је Његову спасоносну науку и био је сведок чудесних дела Његових. Због тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем, поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан да проповеда Божанско Јеванђеље у свету.
Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце.
Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима.
Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље. Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје. Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.
Тропар (глас 3):
Апостолских дјејаниј сказатеља, и евангелија Христова свјетла списатеља, Луку препјетаго, неисписана сушча Христовје церкви, пјесанми свјашченими свјатаго апостола похвалим, јако врача сушча человјеческија немошпчи, јестества недуги и јазви душ исцјељљајушча и мољашчасја непрестано за души нашја.
Св. ДИМИТРИЈЕ
Родио се у Солуну, као једино дете благочестивих и веома побожних људи. Много времена проведоше његови родитељи у молитви и чинећи милостињу да им Бог подари наследника. И после дужег времена смилова се Господ Бог наш, и испуни им жељу, те они добише сина Димитрија, кога прослави цео Солун.
Отац му је био солунски војвода и потајно је веровао у Господа нашег Исуса Христа, не усуђујући се да јавно исповеда име Његово, због великог прогона хришћана од стране незнабожца цара.
Још као дете, Димитрије је био упознат са вером и Богом Истинитим. Примивши Свето Крштење, он изучи закон Божји и прими на себе благодат Господа Бога. Када он одрасте, родитељи му умреше, али му оставише велико имање и пример богоугодног живота.
У то време владао је цар Максимијан који сазнавши за памет и храброст, младог Димитрија, он га постави за царског намесника целог града Солуна, са задатком да очисти ту област од безбожних хришћана; оних који призивају име Распетога.
Али, насупрот томе, верујући и сам у Христа, поче јавно исповедати и прослављати Господа, постаде други Павле. Сазнавши да је намесник Димитрије хришћанин и да је многе, не одвратио него преобразио у хришћанство, цар се наљути и баци га у тамницу.
Пострада мученичком смрћу, по наређењу цара Максимијана, избоден копљима усред молитве, а тело му би бачено, те га хришћани тајно узеше и сахранише на неком месту, где је касније неки велможа из Илирије, по имену Леонтије, који се излечио од тешке болести на гробу овога светитеља и мученика, у знак захвалности подигао цркву.
Копајући темељ, пронађоше мошти светога великомученика Димитрија, потпуно читаве и нетљене. Исцелише се многи болесници посредством његових светих моштију.
Свети Димитрије се сматра заштитником Солуна, јер је спасао град од непријатељске војске, исцелитељом болесника и невољника. Руси га такође славе и сматрају га за покровитеља и заштитника Сибира. И сви православни хришћани и верни славе овог великомученика верујући у његове исцељитељске моћи које су многима помогле.
Тропар (глас 3):
Велика обрјете в бједах тја поборника всењенаја страстотерпче, јазики побјеждајушча; јакоже убо Лијеву низложнил јеси гордињу и на подвиг дерзновена, сотворил јеси Нестора, тако свјате Димитрије, Христу Богу молисја, даривати нам велију милост.
Св. БЕСРЕБРЕНИЦИ КОЗМА И ДАМЈАН
Два брата, бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, родом беху из Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке, по имену Теодотија. Након очеве смрти, мајка се посветила служењу Христу, и богоугодном животу, како је претходно и своје синове научила. Васпитала их је у хришћанском духу. Живели су они беспрекорно, по закону Господњем, добивши дар исцељивања, дајући здравље болесним душама и телима. Исцељивали су они све болести, немоћи људске, изгонили зле духове, како код људи тако исто и код животиња, без икакве награде, већ искључиво у име Бога, који им је те способности и подарио, а по Христовој заповести: "Забадава добисте, забадава дајите" (Мат. 10,8). Због тога се и називају бесребреници и лекари.
Десило се да се нека жена, Пеладија, разболела од тешке болести, која је прикова за кревет већ неколико година, и када не могаше наћи јој лека, позва она Козму и Дамјана да је излече, што они радо учинише. Када је хтела да им плати они одбише, јер њихова плата је слава Богу, али жена би упорна те закле Светог Дамјана Светом Тројицом да прими од ње дар – три јајета, што он и учини не могавши то одбити не због плате, но због заклетве. Сазнавши за то, његов брат, Козма, се ожалости и остави завештање да када умру, он и његов брат, не сахране их једног поред другог, јер он прекрши завет њихов од Бога дата. Дође време и свети Козма се први представи Богу, а недуго за њим и свети Дамјан. Људи су били у недоумици где да га сахране, али у том часу по Божјем промисли, проговори камила, коју су њих двојица исцелили, људским гласом, да се не двоуме, већ да Дамјана сахране поред брата му Козме, јер он не прими она три јајета ради награде, већ ради имена Божјег. Тако њихове мошти беху положене скупа у месту званом Фереман.
Свој живот скончаше побожно и у миру, прославивши се многим чудесима, као усрдни посредници и исцелитељи наших душевних и телесних болести, како за живота тако и после смрти. Јер они исцељују и помажу свакоме ко их призове у помоћ, у болести и невољама и у данашње дане.
Тропар:
Свјати бесребреници и чудотворци Космо и Дамјане, посјетите немошчи нашја: туне пријасте, туне дадите нам.
ЂУРЂИЦ
Овај датум је у народу познат и празнује се као пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у Лиду палестинску. Овај свети мученик пострада за Христа и веру хришћанску 303 године, по наређењу цара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. Би му одсечена глава. Пред смрт своју, он распрода своје имање и раздели га сиромасима, а свог верног слугу, замоли да по његовој смрти узме његово тело и пренесе га у Палестину, у родно место његове мајке и слуга изврши последњу господареву жељу
За време цара Константина Великог, у Лиди би сазидан храм у част и славу светог Георгија. Сазидаше га побожни хришћани, а приликом освећења тог храма, пренете су мошти овог светитеља и ту сахрањене.
Многа чудеса су се дешавала и дешавају се и дан данас на његовом гробу, под дејством чудотворних моштију овог великомученика Христовог.
Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере учинио моћним да помаже свима који се нађу у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.
Тропар (глас 4):
Јако плених свободитељ и нишчих зашчититељ немошствојушчих врач, цареј поборниче, побједоношче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.
Св. АРХ. МИХАИЛ (АРАНЂЕЛОВДАН)
Још од давнина људи су празновали анђеле, јер по Старом Завету, када су људи одступили од Бога, почели су се клањати створењима Божијим, стварајући од њих идоле и приносећи им жртве. Јеретици су их називали боговима и створитељима свега видљивог и невидљивог. То је било јако распрострањено за време светих апостола.
Четири до пет година пре Првог Васељенског сабора на Лаодикијском помесном Сабору светих отаца, проклето је такво поштовање анђела и предато анатеми, те је по 35. Правилу уведено као благочестиво и правилно поштовање и празновање светих анђела, као служитеља Божијих и хранитеља рода људског.
Одређено је да то буде у новембру, јер је новембар девети месец, после марта, када је створен свет, због девет анђелских чинова који су најпре створени. Ових девет анђелских чинова описао је ученик светог апостола Павла, свети Дионисије Аеропагит у својој књизи "О небеској јерархији" и они су следећи: шестокрили серафими, многоочити херувими, богоносни престоли, господства, силе и власти, начала, архангели и ангели. У тој строгој анђелској хијерархији, где влада савршена једнодушност у послушности нижих чинова вишим, за војводу је изабран архистратиг Михаил, јер је својим деловањем спасао многе анђеле отпале од Бога, које је Луцифер повукао са собом у пропаст. Сваки народ има свог ангела хранитеља, заправо, сваки хришћанин има свог ангела хранитеља и чувара, те стога морамо имати на уму да, шта год чинимо или мислимо, јавно или тајно, то чинимо у присуству свог ангела. А на дан Страшног Суда сабраће се огромно мноштво ангела небесних око престола Христова и објавиће се дела, речи и мисли сваког од нас, а тада нека нас Бог помилује и нека нас спасе молитвама Својим, свети Архистратиг Михаил и бестелесне небесне силе.
Представљен је како у својој десној руци држи копље којим попире Луцифера, а у левој палмову гранчицу. Он се сматра чуварем вере православне и борцем против јереси.
Постоји веровање и обичај код многих хришћана који славе светог Михаила, да, пошто га сматрају живим светитељем, не спрема се жито, што је неоправдано и нетачно. Неопходно је припремити жито за славу, јер сви светитељи и сви умрли живи су пред Богом.
Тропар (глас 4):
Небесних војинстав Архистратизи, молим вас присно ми недостојнији, да вашими молитвами оградите нас, кровом крил невешчественија вашеја слави, сохрањујушче ни припадајушчија, приљежно и вопијушчија: от бјед избавите ни, јако чиноначалници вишњих силa.
Св. МУЧ. СТЕФАН ДЕЧАНСКИ - МРАТИНДАН
Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина, а отац цара Душана. То чедо побожне краљевске породице, још од најранијег детињства би васпитан у хришћанској вери. Преживео је многе недаће и невоље, јер по наређењу очевом био је ослепљен, а касније по наређењу свог лакомисленог сина, цара Душана би удављен.
Када је постао пунолетан, оженише га кћерком бугарског владара, Маријом и тиме је добио на управу Зету. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, цар Стефан је уживао велику љубав и поштовање. Оклеветан је код свог оца Милутина, од своје маћехе како спрема заверу против њега. Отац нареди да му у манастиру Светог Николаја Чудотворца у Овче Пољу изваде оба око, али јави му се овај чудотворац (Свети Николај) држећи у својој руци његове очи и након пет година, које Стефан проведе у сужањству у Цариграду, поврати му се вид. У знак захвалности, он подиже храм Високи Дечани, једну од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе.
Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благоугодношћу изазивао је дивљење и монаха и осталих људи. Свој век проживе овај свети краљ српски, као праведник и мученик и тако га је и скончао, 1336. године.
Са Светим Савом и кнезом Лазаром, Свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагодарнијих личности и светитеља које дао Српски народ.
Седам година након смрти, јави се у сну игуману манастира Високи Дечани, те га они извадише из гроба и показа им се тело нетрулежно из кога се ширило миро. Под дејством светих моштију овог светитеља, дешавају се многа чудеса; слепима се враћа вид, хроми, неми, глуви, болесни и раслабљени исцељују се дотичући се са вером светих моштију овог светог мученика.
Тело се налази и дан данас у кивоту пред иконостасом у храму манастира Дечани и чини многа чудеса.
Тропар (глас 4):
Царство јеже на земљи добрје окормљаја страдалче и багрјаницу носја, смирено стјажал јеси мудрованије, нишчих посјешчаја и свим хљеб раздробљаја, тјемже пребожественаја Тројица царствија купно и мученичество вјенец увјезе тја.
Св. НИКОЛАЈ ЧУДОТВОРАЦ
Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови. Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету. Овај славни светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион". Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: "Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан". Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију. Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство.
Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу деветнаестог децембра 343 године. Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу. Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха.
Тропар (глас 4):
Правило вјери, и образ кротости, воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина: сего ради стјажал јеси смиренијем високаја, нишчетоју богатија, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.