Serbian Krsna Slava

Srpski English

Krsna Slava-the celebration of the home Patron Saint-is the greatest characteristic of the national and religious life of the Serbian people. It is a beautiful and unique expression of the Orthodox faith that is deeply implanted in the Serbian Christian soul.

Krsna Slava is an exclusively Serbian custom. It is the most solemn day of the year for all Serbs of the Orthodox faith and has played a role of vital importance in the history of the Serbian people. Krsna Slava is actually the celebration of the spiritual birthday of the Serbian people. Our forefathers accepted Christianity collectively by families and by tribes. In commemoration of their baptisms, each family or tribe began to celebrate in a special way to honor the saint on whose day they received the sacrament of Holy Baptism. The -mother church blessed this practice and proclaimed Krsna Slava a Christian institution. According to the words of St. Paul (Phil. 1:2), every Christian family is a small church, and, just as churches are dedicated to one saint, who is celebrated as the protector of the church, so Serbian families place themselves under the protection of the saint on whose holiday they became Christians and to whom they refer to as their intercessor to God Almighty. To that protector of their homes, they pay special homage from generation to generation, from father to son, each and every year.

Slava is a day not only of feasting, but also a day of spiritual revival through which the Serbian national soul is formed and crystallized. To these celebrations, customs, and traditions, our nation owes its existence, and, therefore, deserves to be appreciated and perpetuated by all grateful Serbian sons and daughters all over the world. The living example of the Patron Saint gives to the celebrant assurance, persistence, and the feeling of protection, support, and the encouragement to do good. For that reason, we hear among our people the ancient saying: "Ko Slavu slavi, tome i pomaze".

Because Krsna Slava is regarded as the anniversary of the baptism of the family into Christianity, it is an annual reaffirmation of the family to its baptismal vows and the renewal of its ties to the Orthodox faith and church.

The commemoration of Krsna Slava was to our ancestors one of the most important expressions of their Orthodox faith. So they always celebrated their Krsna Slava, regardless of how dangerous the situation. In our long suffering history, the state and freedom ceased to exist, but in our homes, the candle of our Patron Saint never was extinguished.

The Serbian Krsna Slava links, as a golden string, our past and our present, our ancestors and their descendants. Serbian people should never ignore their Krsna Slava because through it the Orthodox faith was preserved and they were held together through the centuries. Krsna Slava should be kept not only as a sacred custom, but also to attest to the sacred truth that "Where the Serb is, Slava is also."

The celebration of Krsna Slava requires the Icon of the family Patron Saint and several items that symbolize Christ and the believer's faith in his death and resurrection: a lighted candle, Slavsko zhito, Slava's bread (Slavski kolach), and red wine.

The lighted candle reminds us that Christ is the Light of world. Without Him we would live in darkness. Christ's light should fill our hearts and minds always, and we should not hide the Light of Christ in our lives.

Slavsko zhito represents the death and resurrection of Christ. Christ reminded us that except a grain of wheat die it cannot rise again, even as it was necessary that He die, be buried, and on the third day rise again so that we all can triumph over death. The Slavsko zhito is prepared as an offering to God for all of the blessings we have received from Him; it also is to honor the Patron Saint and to commemorate our ancestors who lived and died in the Orthodox faith.

Slava's bread represents Jesus Christ as the Bread of Life. It is also symbolic of our thanks to God for being saved through Its Son. During Slava, the priest cuts a cross in the bread, which reminds us of Christ' S death on the cross for the remission of our sins.

The red wine, of course, represents Christ's precious blood, which was required to wash our sins away.

Note that understanding the symbols of Slava helps us understand the meaning of the celebration. There is one symbol, the Slavsko zhito, that needs some special explanation. Some of the faithful have the misunderstanding that the Slavsko zhito is parastos for the Patron Saint of the Slava. The wheat for Slava and the wheat for parastos (Koljivo) are two different things. In both cases, the wheat symbolizes resurrection and eternal life (St. John 12:24); however, Slavsko zhito is prepared for the glory and honor of the Saint and for the repose of the souls of those departed members of the family who commemorated that Saint. We do not pray for the soul of the Patron Saint, but we pray that he or she intercede to the Lord our God for the forgiveness of our sins. Therefore, you should never place a candle in the Slavsko zhito.

There is no reason to refrain from celebrating Slava during a mourning period in the family because at Krsna Slava we experience the unity with our departed ones. The gaiety should be omitted, but the zhito, bread, and candle never. On that day they are signs of living union between the living and the deceased of the family. To not celebrate Krsna Slava, for whatever reason-mourning, travel, poverty, instability, sickness, and so on-creates a spiritual vacuum, which deprives us of spiritual gladness and our departed ones of a connection with us through the prayers on that day.

For the faithful, Krsna Slava creates confidence, strength, freshness, stability, spiritual and physical peace, and the ability and incentive to do good and to lend help to others. If we want to be the meritorious heirs of our ancestors, keeping our origin, history, and symbols of Krsna Slava, we can't permit the flame of our Krsna Slava candle ever to be extinguished.

The importance of Krsna Slava is not to have a huge, elaborate, and expensive party. All you need is the Icon of your saint, a candle, wheat, bread (kolach), and wine, the service of the priest, and an awareness that Krsna Slava is a great treasure passed on to you by your ancestors.

Do not fail to keep this ancient and honorable Serbian Orthodox tradition and to pass it on to your children. As St. Paul says in his epistle to the Thessalonians (2:15), 'Stand firm and hold to the traditions which you were taught."


Првохришћанска је вjера, од Бога нам дата и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. Слављење Бога и Божијих Угодника: Анђела, Апостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став, којим исповедамо вјеру своју у прави циљ и смисао нашег људског живота и овде на земљи и у вјечности. Јер, ко слави Бога и Божије Светитеље, тај слави истинску и вјечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, те онда неће славити никакве лажне богове, ни пролазне и смртне људе овога свијета. Ко слави Бога и Божије свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вјечни и бесмртни, тај ће и сам славом Божијом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вјечном Царству Небеском

Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показују и свједоче већ први хришћански мученици, који су за славу Божију и саме своје животе положили. Тако, на примјер, Свети мученик Карп (који се слави 13. октобра), пред незнабошцима и безбожницима онога доба, није хтио да слави лажне богове, него само Христа - Јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: "Истинити богопоклоници, који се по Божанској речи Христовој клањају Богу и Духу и Истини, уподобљавају се слави Божијој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вјечним животом кроз Христа - Логоса (Бога Слово), док се они који служе лажним боговима уподобљавају ништавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао.

Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши Свету вјеру и Свети Завјет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и Праведнике и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали и ми задобијамо вјечну славу Божију и наслеђујемо живот вјечни.


Ово древно хришћанско Свето предање о слављењу Бога и славе Божије у Светима, примили смо и ми Православни Срби од светог Ћирила и Методија и од Светог Саве. Зато и славимо сваке недјеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богомајку и свете анђеле и Светитеље Божије. Славимо их најприје заједно са цијелом Црквом Божијом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави храмовну славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског заштитника, кога истога дана славе и сви православни хришћани у свијету. Отуда, света слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божијих Светаца, није само српски обичај, јер славу славе и сви остали православни у свијету.

Али Свети Отац Српски, Сава Равноапостолни, дао је нама Србима и једну посебну Српску домаћу славу - наше Крсно Име, то јест благословио је нашу Српску породичну славу: Да свака Српска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши преци и праоци примили Христову вјеру и крстили се у име Свете Тројице. То је дакле наша Српска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш вјерни народ с правом каже:"Ко Крсно Име слави, оно му и помаже"!

Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вјере Христове и имена Србиновог), молитвама светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и свијетлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и Христијанизовали.

Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима; и то је наша заједничка Света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну славу, не славимо је опет сами у кући, него најприје са осталим православним хришћанима у Цркви, на заједничкој Светој Служби, Светој Литургији, гдје су присутни и сви Божији Анђели и сви Свети, и гдје се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са сусједима и пријатељима и са сваким намјерником Божијим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову са њим. Јер је и он, као и сваки човјек, слика Божија и брат Христов и наш.



И први хришћани су на сличан начин славили славу, као што и ми данас славимо, и као што наши свети манастири и цркве данас славе: послије завршене Свете Литургије у храму, сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свијећу и тамјан, затим се благослови свето жито и преломи и прелије вином свети колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитање, сви заједно утјеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божију и у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.

Слављење Бога и Његових Светитеља и у древној хришћанској Цркви и данас у читавом православљу, неодвојиво је од заједничке Свете Литургије у храму и од заједничарења свих вјерника у свему ономе што је Божије и што је од Бога благословено: у заједници у вјери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божија Православна и није друго, до заједница свих у Христу Богочовјеку. У Њему који је Првенац међу многом Браћом, а Браћа су Његова, прије свега, Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и сабраћа Христова, синови Божији по благодати у Сину Божијем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.

Света Крсна Слава управо и има тај смисао и значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у Свету Цркву као Сабор Божији, као сабрање дјеце Божије и у част Светих, на наше спасење и обожење, на очовјечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко њих са Христом, нашом вјечном и непролазном Славом.

Стога се на свакој домаћој и црквеној слави пјева ова богомдана пјесма Цркве наше, православна химна сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше свете Славе: Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви са Крстом Христовим на себи говоримо: "Благословен Који долази - Христос и Светитељ - у име Господње: СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ!"


Прослављање славе је, дакле, израз наше благодарности Богу за сва добра којима нас је обдарио и молитва Њему (и нашем Светитељу да буде нашим молитвама посредник пред Господом) - да нас сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу

Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића. Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сјећати живота и дјела свога Светитеља, кога славе и упоредити са његовим животом свој живот и дјела. Уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према Светитељевом примјеру, јер ће тиме најбоље и најљепше прославити њега, заштитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.

Пред пресјеченим и црвеним вином преливеним славским колачем, свечар треба да се сјети велике жртве, коју је Господ наш Исус Христос поднио за нас страдањем својим на Крсту, па да испита себе да ли је својим животом и радом достојан те велике Жртве? Да ли је поступио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближње своје, као што је дужан да то учини? Је ли гладнога нахранио, голог одјенуо, босог обуо, жедног напојио; да ли се сјетио оних, који се налазе у биједи и невољи, да ли им је олакшао живот, отклонио биједу и умањио муке?

Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то убудуће чини кад му је Бог дао, јер узалуд му је вјера, ако не чини добра дјела.

Вјера чиста и без мане пред Богом и Оцем - вели апостол Христов, Јаков - јесте ова: "Обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогањеног од свијета". Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру, а дјела нема? Зар га вјера може спасити? Јер као што је тијело без духа (без душе) мртво, тако је вјера без добрих дјела мртва - говори нам он (Посл. Јаковљева 1:27, 2:14, 2, 26) и тиме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот.

Зато, нека пламен славске свијеће воштанице освијетли наш ум, нека загрије наше душе, да бисмо упознали прави циљ нашег живота и показали се у своме животу као истинита дјеца Божија. Само такво прослављање славе биће достојно нас као хришћана, па ће и молитве наше бити услишене.



Прије славе у дому свечара обавља се водоосвећење: свештеник освећује воду - свети водицу; а на дан славе у цркви или у дому благосиља се кољиво (жито) и славски колач, који се унакрст пресјече и прелије вином.

Дакле, за славу је потребно осветити водицу у своме дому и припремити славски колач од пшеничног брашна, славску свијећу, жито (кољиво), црвено вино, тамјан и зејтин.

У богослужењима Православне Цркве све има свој узвишени смисао и нарочито значење, па је тако и код славских обреда.

Славски колач представља Жртву - Жртву благодарности Богу што смо кроз Господа Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти, која би нас достигла због наших гријехова.

Крстообразно пресјецање славског колача представља Страдање Христово ради нас, а преливање пресјеченог славског колача вином (које симболично представља Крв Христову) - значи да смо Христовом Крвљу очишћени од гријехова својих.

Славска свијећа, која треба да је од чистог пчелињег воска, такође означава жртву - најчистију и најневинију; као што пчеле праве мед, скупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисних цвијетова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и неукаљане мирисне душе. Осим тога, славском свијећом изражава се свечаност празника и радост домаћих. Њиме се још изражава и то да су свечари и чланови његове породице синови Свјетлости, која просвјетљује свакога човјека (Јов. 1:9), а не синови мрака. Јер као што свјетлост Христове Божанске науке разгони таму у којој се незнабошци налазе. Славска свијећа је, дакле, симбол жеље и тежње свечара:

– Да упознају Свјетлост Живота - Господа Бога и Његовог Сина, Исуса Христа,

– Да свјетлост Божија просвијетли разум њихов, освјетли и оснажи врлине у њима и упути их да вријеме на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу, и

– Да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен њихове славске свијеће!

Славско жито - кољиво. Занимљиво је поменути, како је кољиво установљено. Цар Јулијан звани Апостат - отпадник - који бјеше примио хришћанство у младости, а кад је постао цар, одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ хришћана, знајући да хришћани посте Велики Пост, а нарочито прву недјељу овога да би се причестили, хтио је да наруши прописе Хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да се све што се на тржници налази за јело, покропи крвљу жртава које се приносе идолима, како би се хришћани оскрнавили. Али св. Теодор Тирон преко патријарха цариградског Евдоксија јави хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво - пшеницу са медом - и то да једу. Они тако и учине и цијеле прве недјеље Великог Поста јели су само кољиво. У спомен тога, Православна Црква је увела кување кољива и оно се даје народу у петак и суботу прве недјеље Великог Поста послије службе. Доцније је уведено у употребу и при прослављању Крсног Имена - славе. И сада се у петак прве седмице Великог - Васкршњег поста (уочи Теодорове Суботе) за успомену на св. мученика Теодора Тирона, код свих православних хришћана освећује кољиво истом молитвом као што се и код нас освећује о слави. Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове, а у спомен Светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке, који су у вјери живели и на оне који су за вјеру дали своје животе.

Славски обреди и обичаји врше се за живе на земљи - за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се хришћанин сјети и живих душа својих умрлих предака и сродника и да се помоли Богу за њих приликом прославе Светитеља - њиховог заједничког заштитника, којег су и они славили и коме су се и они у молитви обраћали. Треба нарочито нагласити: да се кољиво о слави не спрема за покој душе оног Светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле! Сви су Светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници! Зато се славско кољиво спрема за све славске дане, па и за св. Арханђела Михаила, св. Илију, као и за Богородичине и Христове празнике!

Шећер, који се мијеша са куваном пшеницом, означава блажен живот - живот небеске сладости праведних хришћана послије смрти, који су они својим животом и делањем на земљи заслужили.

Зејтин, који се у кандилу прислужује, такође представља жртву Богу.

Тамјан, односно кађење тамјаном, означава нашу молитву која треба да потиче из чистог срца, како би Господу била пријатна и драга, као што је нама благ и пријатан мирис тамјана и измирне, којима се кади.