Проповјед о Св. Сави (2009) - о. Симон Ј. Туркић

 

Касел 24.02, 2009. године

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Драга браћо и сестре,

Вријеме све прекрива. Сав човјеков труд, брига, борба, све човјеково се губи у прашини времена и човјек на крају и сам нестаје у тами земље затрпан.
Увијек исте бриге, исте тежње, исти циљеви су код сваког човјека.
Кад се роди дијете пије млијеко, у одрастању једе тврђу храну, и кад почне да мисли у њему се развијају успоредо и амбиције и комплекси и добро и лоше, и здравље и болест. А на крају, за тили час онај који се тако рећи јуче родио, од једном се погледа у огледало а он стар, сијед и једном ногом у гробу.
Вријеме пролази, са временом човјек, његове идеје, тајне, слава, срамота, све човјеково, и кад коначно човјек умре, обично се о њему прича оно што је најљепше.
Али има нешто што не стари. Има нешто што у паучини дубоке долине земаљске сија радошћу непролазном, има једно Сунце које показује сваком човјеку дан непролазни.
И ако човјек погледа, тргне се, види то Сунце што грије сваког човјека, угледаће Васкрслог Господа нашег Исуса Христа. Угледаће Једину и Једну Истину, Ону о којој пише Свето Јеванђеље а та Истина је да постоји један Пут који изводи човјека из датости временске и земаљске, који се пење ка Сунцу Исусу, пут којим се пролази у Живот нестариви и вјечни.
Тај Пут, Истину о Живот, пронашао је наш Свети Сава, још као мали принц Расто, млађани господар Српски, умно дијете Стефаново и Анино. Није се занимао земаљским; оружјем, дукатима, златом, сребром, порфиром, пролазном љепотом, јер је срце његово од његовог крштења закуцало- Васкрслом Господу, и читав живот куцало име: Господ Исус Христос.

Принц Растко напустио је двор, „царску круну и порфиру“, и заједно са убогим калуђером кренуо у Свети Руски манастир Пантелејмон на Светој Гори. Кренуо је да се успиње путем спасења, кренуо према Сунцу, не опуштајући крила јер је знао да „Орао који жели достићи сунце не смије опустити крила“. И збацио је на Светој Гори Атонској са себе „старог човјека“ обукао се у „анђеоску ризу“ и постао „свијетли муж“ монах Сава. И није могла потјера ништа. Када су војници, груби ратници меког срца хришћанскога, дошли по дијете најмлађе од свог господара Немање у манастир, пријетили су, викали, и кад се пред њима Свети Сава појавио они су слично војницима који су дошли по Христа у Гетсимански врт, попадали, не могући се борити против Силе Божије, не могући дигнути руке на Промисао Божији.
Заплакала Српска војска, пољубила руку монаху младом Сави, свом несуђеном војсковођи у ратовима против људи али свом архипастиру, просветитељу и измиритељу! Кротко су Српски борци напустили Свету Гору и тужни се вратили Немањи и Ани. А Немања је био тужан као да је умро Растко, као што и јесте, али је знао Немања да је жив Сава и запалило му се срце љубављу према ономе који не жели земље и злато већ оно што је изнад свега, онога који жели Бога, Слободу од земље и живот без граница земље. Ана је оплакала своје најмлађе дијете али и њено срце упалило је бакљу вјере које је све више горило вјером Јеванђеља, вјером Православља, Истином Божијом.
А Сава, радостан на путу своме, пењао се љествицом узаном и попео се из манастира Пантелејмона у Ватопед Свети Манастир. Ишчитавао велику библиотеку, сипао у себе дукате Дарова Духа Светога и постајао све већи богаташ Истине. Ту је дочекао оца свога Стефана Немању, кога је онај пламен вјере преобразио у Свеца- старца, монаха Симеона, јер Стефан се одрече престола у корист сина Стефана, а он отрча путем истим, стопама Савиним, да се успиње према Сунцу Истине.
1196. Године сретоше се отац и син. Негдашњи жупан Стефан Немања и принц Растко, тадашњи монаси Симеон и Сава; и онај који бијаше отац постаде духовно чадо своме великом и красном сину Сави. Радовала се Света Гора и сва царевина Византија, Српска Краљевина, чак и султани су чули ову причу која им је дјеловала као бајка јер они омађијани нису могли да схвате како цар може оставити царевину ради Бога и принц богатство ради Истине. Али су се дивили они на том далеком истоку, као и на западу и гдје год су чули ову Српску истиниту причу. И када је Свети Сава одлазио у Јерусалим, Египат, сви су га примали са највећим почастима. Зато је 1219. године основао Српску архиепископију. Ударио темеље Српској Цркви, Краљевини, Српском народу подарио Јеванђелски идентитет и Христа као непрестан Извор Живоносни, Православље као Светионик који обасјава Србима путић којим треба да се пењу и искобељају из прашине и превара овога свијета.
1236. умро је Свети Сава у Трнову.
Прођоше вијекови од тада а данас Срби прослављају свога Светог Саву и моле му се да моли Христа Спаса да, и поред недостојности наше, спаси и избави Српски род од земаљског а дарива му оно што је непролазно – а то је спасење у вјечности Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

о. Симон Ј. Туркић