2026 Дечији камп за децу из дијаспоре– Стара планина, Србија

Последњих неколико година све већу популарност добијају дечији кампови намењени деци из дијаспоре, који се организују у различитим крајевима Србије – на Златибору, Тари, Старој планини и другим местима. Њихов циљ није само одмор и дружење, већ и нешто много више: да деца која одрастају далеко од Србије, кроз природу, игру и свакодневни живот, упознају српски језик, нашу историју, културу и своје корене.

Никола и Лазар Благојевић наши мали парохијани први пут су имали прилику да учествују у једном оваквом кампу, који је организовала Сава Online школа, посвећена учењу српског језика и настави за децу из дијаспоре по програму прилагођеном школском систему у Србији.

Овогодишњи камп одржан је у готово нетакнутој природи Старе планине, код Пирота. Већ сам амбијент био је посебан доживљај. Далеко од градске буке, окружена планинама, шумама, чистим рекама и изворима, деца су могла да проведу дане у природи на начин који је данас, нарочито онима који одрастају у великим градовима, све ређи.

Једна од можда најзанимљивијих ствари била је чињеница да током боравка у кампу деца нису имала приступ мобилним телефонима и телевизији. Могло би се помислити да ће управо то за данашњу децу бити највећи изазов. Међутим, догодило се сасвим супротно – телефони им готово да нису ни недостајали.

Дани су били толико испуњени дружењем, пливањем, шетњама, учењем, спортом, истраживањем природе и разговорима да за екране једноставно није било ни времена ни потребе. Уместо да гледају у телефоне, гледали су планине, реке, и звездано небо. Уместо порука преко друштвених мрежа, разговарали су једни са другима лицем у лице.

Можда је и то једна од најлепших порука овог искуства – када се деци понуде природа, пријатељство, авантура и прави људски разговор, веома брзо открију колико мало им је заправо потребно да би била срећна.

Посебна пажња била је посвећена и храни. Велики део оброка припреман је од домаћих намирница, па су деца имала прилику да пробају домаћи јогурт, кефир, качкаваљ, козји и овчији сир, као и бројна традиционална јела припремљена по рецептима наших бака. У времену када се све више навикавамо на брзу и индустријски припремљену храну, за многе од њих ово је било једно сасвим другачије искуство.

Програм кампа био је веома богат. Деца су обишла један од најпознатијих водопада Старе планине – Тупавица, купала се у чистим планинским рекама, обилазила локалне цркве и манастире и упознавала историју овог краја. Посебно интересовање изазвала је светиња посвећена Светим апостолима Петру и Павлу из XIII века, смештена у пећини, која је за децу била сасвим необичан и упечатљив сусрет са духовним наслеђем Србије.

Учење и усавршавање српског језика није било ограничено само на класичну наставу. Напротив, можда су управо вечерњи сати били најлепши део тог процеса. Уз разговоре, приче, шале, дружење и логорску ватру, српски језик се учио спонтано и природно.

У таквој атмосфери није било места за стид због погрешно изговорене речи или неспретно састављене реченице. Деца су једноставно разговарала, слушала једни друге, питала, грешила и покушавала поново. Језик је тако престајао да буде само предмет који треба учити и постајао оно што заиста јесте – жива веза међу људима.

Посебна вредност оваквих кампова јесте и то што се сваке године одржавају на различитим местима. Деца која редовно учествују тако временом упознају различите крајеве Србије, њену географију, природу, обичаје и историју много боље него што би то могла само из књига или са екрана.

Ове године, поред Николе и Лазара из Сједињених Америчких Држава, међу учесницима су била и деца из Канаде, Италије, Француске и других земаља. То је њиховом дружењу давало још једну посебну димензију.

Имали су прилику да разговарају о томе како изгледа школа у различитим државама, како живе њихови вршњаци, колико често говоре српски језик и са каквим се изазовима сусрећу одрастајући далеко од Србије. И врло брзо се показало колико, упркос хиљадама километара који их деле, имају много тога заједничког.

Поред места на којем се одржавао камп протиче река Височица, позната по чистој планинској води и поточној пастрмци. Деца која воле риболов имала су прилику да науче нешто о пецању ове рибе и да се и сама окушају у риболову. Посебно узбуђење било је и проналажење речних ракова, којих у овим водама још увек има, што говори и о очуваности и чистоћи природе овог краја.

У близини кампа налазила се и чесма са водом која долази директно са планинског извора. За децу која су навикла да воду најчешће виде у пластичној флаши, било је посебно искуство једноставно прићи чесми и пити хладну воду која стиже право са планине.

А када падне ноћ, Стара планина показује једно сасвим друго лице.

Далеко од светлости великих градова, небо је прекривено безбројним звездама. Деца су учила како се човек може оријентисати у природи помоћу звезда и сазвежђа, како пронаћи Велика и Мала кола и како су се људи вековима сналазили посматрајући небо. За многе од њих било је то први пут да виде толико звезда изнад себе.

Организација кампа била је на веома високом нивоу. Деца су имала медицински надзор током читавог дана и ноћи, организатори су се трудили да њихов боравак буде безбедан, занимљив и пријатан.

Посебну захвалност заслужују учитељице Ивана и Јелена, које су са много стрпљења, енергије и љубави радиле са децом, помагале им у учењу и трудиле се да се свако дете осећа прихваћено, слободно и као део једне велике породице.

Велико хвала и чика Банету, професионалном тренеру пливања, који је деци објашњавао технике пливања, разлике између пливања у базену и у реци, безбедно понашање у води и правилне скокове.

Захвалност дугујемо и Јовану, који је водио спортске активности и организацију игара, укључујући фудбал, одбојку и друге спортске садржаје, као и свим тетама које су свакога дана са великом љубављу припремале домаћу храну и трудиле се да деци ништа не недостаје.

Посебна прича је и чика Миодраг Радић, чије се двориште налази у близини места где су се деца купала. У хладу његових шљива, јабука и трешања деца су често правила предах, а чика Миодраг их је сваки пут дочекивао као најрођеније. Он и његова супруга послуживали су децу домаћим соковима од зове, боровнице и вишње које сами припремају.

Управо такви мали и спонтани сусрети можда најбоље показују шта деца на оваквом путовању могу да упознају – не само природу и историју Србије, већ и гостопримство, једноставност и топлину њених људи.

Док су деца уживала у кампу, ово је била одлична прилика и за родитеље који су допутовали из дијаспоре да мало боље упознају овај део Србије.

У релативно широком кругу око Старе планине налазе се Пирот, Ниш и Сокобања, градови и крајеви богати историјом, црквама, манастирима, тврђавама, природним лепотама и излетиштима.

Посебну причу представљају бање овог дела Србије, које је готово тешко све побројати. Сокобања, Нишка Бања, Звоначка Бања и друга бањска места пружају могућност да родитељи време док су деца у кампу искористе за одмор, упознавање природе и обилазак овог веома лепог, а понекад неправедно мање познатог дела Србије.

На тај начин камп постаје лепо искуство за целу породицу: деца упознају Србију кроз своје вршњаке, језик и природу, док родитељи имају прилику да откривају њене градове, светиње, планине и бање.

Последњег дана за децу је организовано посебно дружење и забава, а као завршно изненађење уследио је и ватромет.

Ипак, најлепши призор није био на небу.

После заједничких дана, авантура, разговора, смеха и нових пријатељстава, растанак није био лак. Деца су се поздрављала са жељом и обећањем да ће се поново срести.

Посебно радује што се у Србији све више развијају и летњи дечији кампови под окриљем наше Цркве. Ове године је, под покровитељством манастира Хиландара, у Сијаринској Бањи по први пут организован један такав камп. Надамо се да ћемо, ако Бог да, неком следећом приликом имати прилику да поделимо искуства и са оваквих кампова.

Јер можда је управо у томе и највећа вредност свих ових кампова.

За децу из дијаспоре Србија тако престаје да буде само земља о којој им говоре родитељи, баке и деке. Она постаје место које су сами видели, којим су ходали, чије су реке осетили, чију су храну пробали и у којем су стекли пријатеље.

Српски језик тада више није само језик који треба сачувати – постаје језик њихових успомена.

А корени више нису само прича о томе одакле долазимо, већ осећај да негде припадамо.

Никола и Лазар вратили су се кући пуни утисака, нових искустава и, што је можда најважније, са жељом да се овакво дружење понови.

А када се дете са једног оваквог кампа врати и пита:

„Када идемо поново?“

онда знате да је камп испунио своју најважнију мисију.

***************** ******************* ********************

2026 Summer Camp for Children from the Serbian Diaspora – Stara Planina, Serbia

Over the past several years, summer camps for children from the Serbian diaspora have become increasingly popular. They are organized in different parts of Serbia, including Zlatibor, Tara, Stara Planina, and many other beautiful locations. Their purpose is not simply to provide children with a vacation and an opportunity to spend time together, but something much more meaningful: to give children who are growing up far from Serbia an opportunity to discover the Serbian language, our history, culture, and their own roots through nature, play, friendship, and everyday life.

Nikola and Lazar Blagojević, two of our young parishioners, had the opportunity to attend such a camp for the first time. The camp was organized by SAVA Online School, which is dedicated to teaching the Serbian language and providing educational programs for children from the diaspora, with a curriculum adapted to the school system in Serbia.

This year’s camp was held in the almost untouched natural surroundings of Stara Planina, near Pirot. The setting itself was a special experience. Far from the noise of the city and surrounded by mountains, forests, clear rivers, and natural springs, the children were able to spend their days outdoors in a way that is becoming increasingly rare today, especially for those growing up in large cities.

Perhaps one of the most interesting aspects of the camp was the fact that the children had no access to mobile phones or television during their stay. One might think that this would be one of the greatest challenges for children today. Yet exactly the opposite happened—their phones were hardly missed at all.

Their days were so full of friendship, swimming, hiking, learning, sports, exploring nature, and conversation that there was simply no time or need for screens. Instead of looking at their phones, they looked at mountains, rivers, and the star-filled sky. Instead of communicating through social media, they spoke to one another face to face.

Perhaps this is also one of the most beautiful lessons of the entire experience: when children are given nature, friendship, adventure, and genuine human connection, they very quickly discover how little they actually need in order to be happy.

Special attention was also given to the food. Much of the food was prepared using fresh, locally produced ingredients, giving the children an opportunity to enjoy homemade yogurt, kefir, kačkavalj cheese, goat and sheep cheese, as well as many traditional dishes prepared according to recipes passed down from our grandmothers. At a time when we are becoming increasingly accustomed to fast food and highly processed meals, this was a completely different experience for many of them.

The camp program was rich and varied. The children visited Tupavica Waterfall, one of the best-known waterfalls on Stara Planina, swam in clear mountain rivers, visited local churches and monasteries, and learned about the history of the region. One especially memorable visit was to a thirteenth-century holy site dedicated to the Holy Apostles Peter and Paul, located inside a cave. For the children, it was a truly unusual and memorable encounter with Serbia’s spiritual heritage.

Learning and improving their Serbian language skills was not limited to traditional classroom lessons. In fact, the evenings may have been one of the most beautiful parts of that learning experience. Through conversations, stories, jokes, friendship, and time around the campfire, Serbian was learned naturally and spontaneously.

In such an atmosphere, there was no reason to feel embarrassed about mispronouncing a word or putting a sentence together imperfectly. The children simply spoke, listened to one another, asked questions, made mistakes, and tried again. Serbian stopped being only a subject they were expected to study and became what a language truly is—a living connection between people.

Another special value of these camps is that they are held in different locations each year. Children who participate regularly gradually become familiar with many different parts of Serbia, learning about its geography, nature, traditions, and history in a way that no book or computer screen could fully provide.

This year, in addition to Nikola and Lazar from the United States, the camp welcomed children from Canada, Italy, France, and other countries. This gave their time together another very special dimension.

They had the opportunity to talk about what school is like in different countries, how children their age live, how often they speak Serbian, and what challenges they face while growing up far from Serbia. It quickly became clear that, despite the thousands of miles separating them, they had a great deal in common.

The Visočica River flows near the camp and is known for its clear mountain water and wild trout. Children who enjoy fishing had an opportunity to learn more about trout fishing and to try it themselves. Another exciting experience was discovering freshwater crayfish, which can still be found in these waters—another sign of how clean and well-preserved the natural environment of this region remains.

Near the camp there was also a fountain supplied directly by a mountain spring. For children who are used to seeing drinking water mainly in plastic bottles, it was a special experience simply to walk up to the fountain and drink cold, fresh water flowing directly from the mountain.

And when night falls, Stara Planina reveals an entirely different side of itself.

Far from the lights of large cities, the sky is filled with countless stars. The children learned how people can orient themselves in nature by observing the stars and constellations, how to recognize the Big Dipper and Little Dipper, and how people throughout history found their way by watching the night sky. For many of them, it was the first time they had ever seen so many stars above them.

The camp was organized to a very high standard. The children had medical supervision available throughout the day and night, and the organizers made every effort to ensure that their stay was safe, enjoyable, interesting, and comfortable.

Special thanks are due to teachers Ivana and Jelena, who worked with the children with great patience, energy, and love. They helped them learn and made every effort to ensure that each child felt welcomed, comfortable, and part of one large family.

A very special thank-you also goes to Uncle Bane, a professional swimming coach, who taught the children swimming techniques, explained the differences between swimming in a pool and in a river, taught them about water safety, and showed them how to jump and dive safely.

We are also grateful to Jovan, who organized sports activities and games, including soccer, volleyball, and other sports, as well as to all the wonderful ladies who lovingly prepared homemade food every day and made sure that the children had everything they needed.

Another special part of the story was Uncle Miodrag Radić, whose home and yard are located near the place where the children went swimming. The children often took a break in the shade of his plum, apple, and cherry trees, and Uncle Miodrag welcomed them each time as though they were members of his own family. He and his wife served the children homemade elderflower, blueberry, and sour cherry juices, all prepared by them.

Perhaps these small and spontaneous encounters best show what children can discover on a journey like this—not only the nature and history of Serbia, but also the hospitality, simplicity, and warmth of its people.

While the children were enjoying the camp, it was also an excellent opportunity for parents who had traveled from the diaspora to become better acquainted with this part of Serbia.

Within a relatively accessible distance from Stara Planina are Pirot, Niš, and Sokobanja, towns and regions rich in history, churches, monasteries, fortresses, natural beauty, and places worth exploring.

The many spa towns of this part of Serbia deserve a story of their own. Sokobanja, Niška Banja, Zvonačka Banja, and other spa destinations give parents an opportunity to use the time while their children are at camp to rest, enjoy nature, and discover this beautiful and sometimes unfairly overlooked part of Serbia.

In this way, the camp becomes a meaningful experience for the entire family: the children discover Serbia through their friends, language, and nature, while their parents have an opportunity to explore its towns, holy places, mountains, and spas.

On the final day, a special gathering and celebration were organized for the children, ending with a surprise fireworks display.

And yet, the most beautiful sight was not in the sky.

After days spent together filled with adventures, conversations, laughter, and new friendships, saying goodbye was not easy. The children parted with the hope—and the promise—that they would meet again.

It is especially encouraging to see that summer camps for children are increasingly being organized in Serbia under the care and support of our Church. This year, under the patronage of Hilandar Monastery, such a camp was organized for the first time in Sijarinska Banja. God willing, perhaps on another occasion we will also have the opportunity to share experiences from camps of this kind.

Because perhaps this is where the greatest value of all these camps can be found.

For children from the diaspora, Serbia stops being only the country their parents and grandparents tell them about. It becomes a place they have seen with their own eyes, walked through with their own feet, whose rivers they have felt, whose food they have tasted, and where they have made friends.

The Serbian language is then no longer simply a language they are expected to preserve—it becomes the language of their memories.

And their roots are no longer only a story about where they come from, but a feeling that somewhere, they truly belong.

Nikola and Lazar returned home full of impressions and new experiences and, perhaps most importantly, with the desire to experience something like this again.

And when a child returns home from a camp like this and asks:

“When are we going again?”

then you know that the camp has fulfilled its most important mission.